Put ka totalitarizmu

Tekst generalizuje situaciju i ignoriše postojanje nezavisnih institucija i medija koji i dalje funkcionišu.

Teško dišem posle ove više nego tačne dijagnoze ali se uzdam u onaj zakon o entropiji sistema, u onaj prozor na kraju tunela ka kome juri svaki surfer kad pokušava da se izvuče od ispod talasa

Sociologija bi, po uzoru na medicinu, trebala da uvede šifrarnik društvenih problema i da se zna koja dijagnoza se na koji način leči, a da to pri tom ne bude apstraktno, već dostupnoš i običnom srednje ili manje obrazovanom pojedincu i da može prepoznati problem na isti način kao kada ga zaboli ruka, noga ili stomak i ide kod lekara da se leči.
Dok se to ne dogodi, i totalitarizam i terorizam i koji god „-izam“ će biti samo u oku posmatrača (tj. svodiće se na interpretaciju voditelja, novinara, naučnika itd. i prihvatanje toga od strane navijača/vernika).

Za svrgavanje totalitarističkog režima važno je da građani budu ujedinjeni, i da imaju koherentnu strategiju. Režim nastoji da se brani razjedinjavanjem građana, tako što pokušava da unese tačke razdora, on preko svojih ljudi i medija unosi podele na građane koji su za svetosavlje, i one koji o svetosavlju ružno govore, na one koji su za ulazak u nato i priznavanje krivice za genocid i one koji na to gledaju drugačije. Pro-režimski mediji i novinari, ali i pro-režimski spavači se prepoznaju po tome da li pomažu režimu da unese razdor.