Rođeni loši

Što je razumljivo ako se u obzir uzme činjenica da je dotičnu pisala gomila ruku, u podužem vremenskom periodu, bez neposrednog iskustva. S druge strane, ima u njoj i komercijalnijih motiva (epske) fantastike, silovanja, kriminala i genocida. Glavni junak, bog, je arhetip antiheroja poput Tonija Soprana – doživljavamo ga kao pozitivca iako je nemilosrdan, ljubomoran, sujetan i drzak. Jednostavno, Biblija neretko podseća na eksploatacijski film „B“ kategorije. Međutim, neke od biblijskih priča sa kvalitetnijim narativom, odnosno zapletom i raspletom, okupirale su imaginaciju Zapada i onih koji su sa tim Zapadom stupali u kontakt. Među njima je svakako ona o stvaranju i čovekovom padu – Adamu, njegovom rebru, voćki, drvetu, zmiji i stidu – i, samim tim, o prvobitnom grehu.

Prema istoričaru Džejmsu Bojsu i njegovoj studiji „Rođeni loši: prvobitni greh i stvaranje Zapadnog sveta“, ovakva priča zapravo predstavlja okvir unutar kojeg ljudi zapadne kulture skapiravaju šta tačno znači biti ljudsko biće. I okvir ili ram za te naočare nije ružičast. Hrišćanski mit o stvaranju implicira univerzalnu kvarnost i kvarljivost ljudske prirode, te potrebu da se bude spasen. U slučaju tradicionalne katoličke i pravoslavne teologije (protestanti malo vrludaju), to pitanje je manje-više jasno. Zbog drevnog i epskog zajeba Adama i Eve, svi ljudi se kao njihovi potomci rađaju grešni. Tada na scenu uleće crkva koja spašava stvar, monopolistički pružajući usluge krštenja i glumeći moralnu policiju do kraja naših ovozemaljskih života. Međutim, tvrdi Bojs, ovaj narativ je i mnogo više od toga. Prihvatali crkvenu interpretaciju ovog mita ili ne, kao ljudi rođeni u okvirima zapadne kulture, mi svakako usvajamo ideju o tome da smo na neki način (po)grešni i da nam treba spas. Bojs ističe i da upravo na logici prvobitnog greha počiva i zapadnjačka opsesija pomodnim dijetama i raznim fiskulturama: na sveprisutnom osećanju krivice zbog onoga što jesmo i kako izgledamo. Suštinska poruka Adamovog pada, ponavljana i usvajana generacijama unazad glasi: svako ljudsko biće, od kmečave bebe do coktave babe, jeste grešnik po definiciji. Uostalom, zato je motiv smrti i uskrsnuća Isusa iz Nazareta za hrišćane toliko važan – na taj način dolazi do oslobađanja od tog prokletog greha za čitavo čovečanstvo. S druge strane, mi ga se kao individue oslobađamo jedino verom i moralnim delovanjem. Prilično zgodno kao logika iza jednog sistema kontrole, zar ne?

Parabola o čovekovom padu i prvobitnom grehu u ponešto izmenjenoj verziji odlikuje i političku kulturu Srbije. Posebno njenu najnoviju inkarnaciju u vidu politike Aleksandra Vučića. Reč je o tvrdnjama i idejama prema kojima su građani Srbije (a javni sektor posebno) krivi za problematično stanje sopstvene svesti, što se zatim izliva u sveopštu korupciju, iskvarenost, stagnaciju i nerad. I verovatno blud i nemoral u nekom sledećem mandatu. Ove su ideje zatim praćene pozivima na strpljenje, štednju, marljivost i odricanje u ime viših ciljeva koji kao rezultat treba da donesu spas. Sve su ovo duhovne, a ne ekonomske kategorije. Krcati moralističkim savetima o prikladnom ponašanju i mišljenju, autorski tekstovi i intervjui Aleksandra Vučića, te konferencije za štampu uživo iz Vlade Srbije – naprosto isuviše liče na varijacije na temu Besede na gori. Dakle, možda se politika Vlade Srbije zaklinje u inspirisanost Maksom Veberom, ali ovo je ili neiskreno ili nedovoljno dobro pročitano. Arhetip na koji se zapravo aludira onaj je o prvobitnom grehu. Jer i predloženi politički lekovi za ovakvu prirodu srpskog društva nisu u racionalnijim i efikasnijim birokratskim procedurama – već u izmeni svesti i njenog trenutnog stanja. Oni počivaju na mitu o nečem fundamentalno (po)grešnom u našoj prirodi i našem duhu, te potrebi da se oni kolektivno promene.

S tim u vezi, tanka je linija između političkog realizma (ili iskrenosti) o srpskom društvu i političke mitologije o srbijanskom grehu i moralnom padu. Ovo društvo zaista jeste zaostalo, korumpirano, u mnogim aspektima predmoderno, traljavo obrazovano i sa još traljavijim radnim navikama. I to neko mora da govori i ponavlja. Međutim, sitnu ali značajnu razliku između ova dva pristupa čine upravo spomenuti pozivi na neophodnost izmene svesti, načina mišljenja i ponašanja, „mentaliteta“ i tome slično. Drugim rečima, na jednoj strani su pragmatične politike u pravcu veće efikasnosti, produktivnosti i uštede. Na sasvim drugoj se nalaze one što pozivaju na jednu gotovo spiritualnu obnovu, reformu i spas. Kada se građanima Srbije spočitava to što idu na letovanje u Grčku umesto na Borsko jezero – na delu je metafizika. Ili mesijansko delovanje koje proziva i poziva na mnogo dublju i sveobuhvatniju obnovu od profanog pojednostavljivanja procedure za dobijanje papira iz opštine ili sprečavanja subvencija koje bazde na korupciju. Svom snagom u reforme, ali čega? Duše?

Uzgred, ovo je možda i jedina paralela koju je zaista moguće povući između političkih vizija Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića. Prisetimo se, i Đinđić je saopštavao neprijatne istine o stanju stvari, ilustrovane (ne)veštim anegdotama. I on je aludirao na sveopšte neradništvo i javašluk srbijanskog tela i psihe, a zatim zagovarao jedno drugačije poimanje sebe i stvarnosti. Bilo je tu i motivacionih poruka o tome da ne ustajemo namrgođeni, da smo svi spermatozoidni pobednici, da svaki novi dan prihvatimo kao izazov i priliku i tome optimistički slično. Đinđićevi lekovi i terapije za takvo stanje srbijanskog organizma ličili su na „misli pozitivno“ priručnike za samopomoć; Vučićev žanr iste priče ima ogoljenije mesijanski karakter.

Istovremeno, alternativna i mnogo ukorenjenija politička paradigma još je promašenija i opasnija od ove. U pitanju nije ideja o tome da smo fundamentalno grešni, već naprotiv – da nas krase nadnaravna snaga, hrabrost, moć i lepota. Da je stanovništvo Srbije praiskonski u pravu, zbog čega mu ostali zavide i zbog čega ga kinje. Da mi, jedini na svetu, živimo i ponašamo se metafizički ispravno i prikladno, samo što to drugi nikako ne žele da prihvate i shvate. Da smo, naprosto, hodajuća božanstva, prkosni, dojajni i bezgrešni. Simboli ove paradigme bili su, naravno, Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, a mnoge elemente tog diskursa bio je usvojio i Boris Tadić. Ako bismo pronalazili izvore te političke paradigme u mitologijama Zapada, dotičnu je moguće nazvati paganskom ili gnostičkom. Na tom smo užetu već visili i nova ideja ili vizija je (bila) potrebna kao hleb nasušni. Međutim, postavlja se pitanje da li je i nova, bazično hrišćanska doktrina o prvobitnom grehu i spasu od dotičnog dovoljno dobar motiv za društvenu stvarnost i njene probleme. To jest, postavlja se pitanje – može li to malo racionalnije?

Priča o prvobitnom grehu nije mala stvar. I u tome se hrišćanstvo neobično izdvaja u poređenju sa ostalim sistemima zasnovanim na trgovini strahom od smrti. Jer samo hrišćanski bog ljudima sudi pre nego što su neko (ne)moralno delo uopšte počinili. Za ovu doktrinu, naša esencija ili suština je moralno nepodobna ili grešna. I to ne zbog nečega što smo uradili, već zbog nečega što jesmo. Nije to samo zgodna priča iz mitološke prošlosti, već je to vizija naše sadašnje prirode kao grešne ili bar moralno problematične. Ovo je kvarna logika kolektivne krivice, koju su uznapredovala društva poodavno proterala iz svog političkog miljea. Istovremeno, ideje o nesavršenosti, pokvarenosti, kvarljivosti ili naprosto neozbiljnosti ljudske prirode utkane su u samu osnovu konzervativnih političkih ideologija. Posredi je slika čoveka kao zavisnog, neslobodnog ili grešnog bića kojem su zatim neophodne eksterne vođe, bilo u vidu čvrstih političkih figura ili čvrste tradicije, države i poretka.

I zato, batalimo profesionalne menjače naše svesti i ponašanja po njihovom ukusu. Jer hronično i nesumnjivo neradništvo, korupcija i otaljavanje nisu nikakvo prirodno stanje srpske političke životinje ili čoveka. Oni su samo racionalni rezultat ili ishod društvenog konteksta u kojem građani Srbije žive. Istog onog konteksta za koji smo odabrali neku vlast da ga (pre)uređuje. Samo zbog toga varijacija na temu prvobitnog greha uz paralelno kreiranje kulta spasonosne ličnosti zapravo nije ništa drugo osim prebacivanja krivice i odgovornosti sa vlasti na građane. Nismo mi ti koji smo rođeni loši. Oduprimo se kvarnom nametanju verovanja u našu kolektivnu krivicu pre nego što smo bilo šta uradili, a odabirajmo svoje mesije pametno. I poručimo im da već jednom ostave našu svest i ponašanje na miru.