Škola za život

U neobrazovanom i/ili traljavo obrazovanom društvu, fakulteti i visoko obrazovanje zadobijaju medijsku pažnju samo kada je reč o visini školarine i u slučajevima skandala i afera. A i tada su vest od jednog dana. S druge strane, nemoguće je preceniti značaj fakultetskog obrazovanja kako danas, tako i oduvek. U pitanju su oko četiri godine našeg vremena na Zemlji koje su ekskluzivno posvećene sistematskom sticanju znanja o naučnim i tehnološkim otkrićima prema kojima ceo univerzum „Zvezdanih staza“ izgleda smešno i jeftino. Ili pak (ako završimo na nekakvoj humanistici) sticanju znanja o dubokim idejama i raspamećujućim pričama pred kojima „Gospodar prstenova“ ili „Matriks“ deluju banalno i naivno. Bez preterivanja, u pitanju je čarobni svet ispunjen avanturama, odnosno zemlja čuda ispunjena zanimljivim i seksi ljudima, idejama i iskustvima. Obrazovanje, a posebno visoko obrazovanje, nudi obećanu zemlju na ovom svetu. Koja je svakako i bolja i realnija od ponude svih organizovanih religija u trenutnom opticaju. Evo i kako i zašto.

Prvo, znanje. Živimo u najneverovatnijem trenutku (Zapadne) civilizacije do sada, a ukoliko ne upropastimo klimu u nepovrat, postajaće sve bolje i bolje. U pitanju je doba u kojem ljudi bilo kog pola, rase, klase ili porekla mogu da posvete godine života usavršavajući se u boljem razumevanju nečega što vole i što ih interesuje. Ima li šta kolektivno blistavije od toga? Pobeda tenisera? Orgazam u toaletu u nekakvom klubu? Pobednički tiket u kladionici? Stotinu mu indeksa, živimo u svetu u kojem možemo izučavati evolucionu biologiju, ili programiranje, ili francuski jezik, ili medicinu, ili filozofiju – pa čak i menadžment, ako nas nije baš obdarilo u sivoj tvari među ušima. Prirodne nauke, matematika i tehnologija su jedini motori koji teraju društva unapred, dok nam humanističke discipline i umetnosti daju razloge za to da uopšte poželimo da napred idemo. Društvene nauke mogu da nam objasne šta to „napred“ uopšte znači i kako da ga individualno i kolektivno ne zabrljamo. I zato, umesto što svake proklete godine naširoko čitamo o sedam stotina milijardi ljudi sa fakultetom koji nemaju posao, kako bi bilo da pročitamo nešto o znanju koje su ti garnizoni i divizije diplomaca stekli? Znanju koje je omogućilo da uopšte imamo te novine, štampariju, kombi i auto-put za dopremanje štampe do trafike, koja je opet izgrađena nekakvim fakultetskim znanjem. Ne možemo, jer je već na sledećoj stranici intervju sa nekakvom bogatom i „uspešnom“ kreaturom koja nije bendala to visoko školstvo.

Drugo, veštine. Jer vreme provedeno na fakultetu pre svega služi tome da trajno izmenimo svoj um. I orijentišemo ga ka neprekidnom rastu i razvoju. S tim u vezi, fakultet danas možda nije nužan zbog znanja, ali jeste neophodan zbog veština koje na dotičnom stičemo. Zbog fantastičnosti sveta u koji smo bačeni, udžbenici iz kojih smo učili će zaista biti zastareli kada nam uvale diplomu, a ažurirane informacije se svakako nalaze pod klikom internet pretraživača. Međutim, za razliku od prethodnih 17-18 godina života, igranja u osnovnoj i neozbiljnosti u srednjoj školi, na fakultetu ćemo zaista naučiti šta su prava i obaveze, šta su vremenski rokovi, šta je upravljanje sopstvenim vremenom i životom. Uostalom, samo zbog toga poslodavci traže i bolje plaćaju ljude koji su završili fakultete. Ta diploma im govori da osoba ume da bude posvećena nečemu i da ispuni određene zadatke bez pomoći roditelja i šire rodbine. Uprkos neukoj kuknjavi oko previše „teorijskog“, a premalo „praktičnog“ znanja na ovdašnjim univerzitetima, svaki (istinski) fakultet trenira mnoge praktične veštine, čak i ako se studiraju astronomija, filozofija ili latinski.

A tu su i razne socijalne veštine, naravno. Fakultet je prostor u kojem srednja škola i sredina iz koje dolazimo više ne igraju značajnu ulogu; igra života je resetovana i možemo da krenemo ispočetka, da doslovno iznova izmislimo sebe i svoj identitet, u interakciji sa gomiletinom sličnog sveta. „Na faksu“ svi postajemo istraživači socijalne mape sveta i, na kraju dana, nas samih. Jer, budimo iskreni, to pre sedamnaeste godine pojma nismo imali. Uostalom, zamislimo svet po uzusu sedamnaestogodišnjaka zaustavljenih u obrazovanju, naučenih jedino srednjoškolskim klikama i tinejdžerskim potkulturama uz hormonalnu neuračunljivost? Fakultet je i topos napuštanja naše selendre (koliko god stanovnika imala) i prostor uviđanja da svet postoji i iza poslednje tarabe u njoj. Zanimljiv, neobičan, raznovrstan i nadasve nastran svet, o kakvom smo mogli samo da maštamo. Savremenom kusanju sa drveta saznanja ime je fakultet.

Nažalost, fakultetsko znanje i veštine se kontinuirano obezvređuju čuvenim parabolama o tome da se „Opšta sociologija 2“ ne sipa u rezervoar, baš kao što se ni „Rodni odnosi u francuskoj književnosti 18. veka“ ne mažu na hleb. Parabolama koje samo otkrivaju banalnost, neukost i zagledanost u sopstveni pupak. Uzgred, ni ovo nije sasvim istinito: opšta sociologija se detaljno bavi globalnim društvenim promenama koje utiču na cenu sirove nafte po belosvetskim pumpama, a rodne studije su i te kako značajne po dotični hleb ako smo žensko, a za sendvič nas je patrijarhalno zamolio mužjak. Međutim, tako je, dobri ljudi iz „Google“ nam neće tražiti „Matematičku analizu 1“ ako nas zadesi taj lukrativni posao preko bare, kao što nam niko u Mekdonaldsu neće poručiti „Istoriju socijalnih teorija“ za poneti. Ali, promašili smo zgradu ako nas zaista interesuje jedino prostačka i gola upotrebna vrednost svakog pojedinačnog ispitnog pitanja. Površinske činjenice koje se ispitno propituju su samo deo jednačine; fakulteti nam suptilno ili zguza uvaljuju mnogo važnije stvari. Akademske veštine istraživanja, analize, logike i kritičkog mišljenja korisne su u svakom zanimanju, kao i životu. Stivu Džobsu za njegovu inventivnost u Eplu možda nije trebao fakultet, već LSD. Ali su mu trebale veštine kritičkog mišljenja za razlikovanje medicine i nadrilekarstva kada ga je napao kancer od kojeg je preminuo. Ali zašto bi za „Osnove logike“ i „Opštu metodologiju“ bilo briga one uskogrudo zainteresovane jedino za cenu benzina i hleba? Svi oni zaludni trenerkaši „životne škole“ koji drobe o tome da je fakultet nepotrebna gubljavina vremena promašuju poentu i razotkrivaju jedino to da ne znaju šta fakultet zaista jeste. Zato što su sami spavali na času.

I zato: poenta diplomiranja nije u sticanju parčeta papira, već u izgradnji ličnosti kojoj se može poveriti ozbiljan i sofisticiran posao. Ili joj bar verovati da neće zajebati stvar. Ono je indikator ličnosti koja je nekad u životu, a nadajmo se i trajno, (bila) zainteresovana za sticanje nekakvog znanja. Kako god zarađivala za benzin i hleb posle. Treba nam više, a ne manje ljudi koji su voljni da zbog saznanja o nečemu što vole – sačekaju sa prvom platom. I kakav god sadržaj našeg fakultetskog znanja bio, diplomiranje poručuje da smo tip osobe koja, ako to želi, ume da postane kompetentna u nečemu. U pitanju jeste trening ili simulacija života nalik na video-igricu: dati su nam jasni ciljevi i svi neophodni resursi da ih ispunimo. Umemo li da pređemo na sledeći nivo? I kako? Jer kasnije u životu neće biti tako lako: najverovatnije nećemo imati čitaonice, biblioteke, skripte, menze, domove, ambulante, dobronamerne kolege i sve vreme ovog sveta za domaći zadatak ili seminarski rad. Sve to na dlanu za jedan jedini cilj: usvajanje znanja i veština. Dok će od toga kako provedemo godine studija umnogome zavisiti i naš kvalitet života. Ukoliko se kroz dotični budemo provlačili prepisujući ili ispunjavajući samo goli minimum zadataka koje su nam udelili profesori, tako jadan i jeftin će nam biti i život.

I zbog svega toga, uprkos popularnom verovanju, fakultet jeste najbolja praksa za stvarni svet. Kao što je zbog toga i polazak nove generacije studenata na fakultete velika stvar. Dakle, studirajmo, učimo i saznajmo stvari, jer za tako veliku i važnu stvar više nikada nećemo imati toliko resursa, vremena i mogućnosti. Poenta nije u tome da nam godine studiranja budu najbolje godine u životu, jer će to značiti da ništa nismo naučili. Već u tome da nas studije opreme za život ispunjen neprekidnim usavršavanjem, do kraja našeg postojanja. Zbog toga fakultet zaista nije „životna škola“, ta omiljena antiintelektualistička sintagma loših đaka. Fakultet je škola za život.