Svi naši domoroci

U prošlosti se često dešavalo da Kvakiutli izabrani kao gradski odbornici promene partiju, ili na brzinu osnuju novu partiju ili jednostavno uskrate podršku vlasti u Kvekveu, zbog čega stalno padaju gradske vlasti. Jer, potkupljivi Kvakiutli menjaju političku stranu za oko tridesetak koza (zbog čega su mnogi višegodišnji odbornici prilično uvećali broj grla po svojim imanjima), iako se šuška i o većim brojkama te stoke. I, pošto je politička situacija u Kvekveu postala nepodnošljivo nestabilna – dovitljivi predsednik nove mlade partije odlučio je da svoje odbornike disciplinuje tako što će ih držati u afričkoj džungli u izolaciji. Bar do zvaničnog formiranja nove vlasti u gradu. Naslov – bombastično šaljiv: „Iz džungle u skupštinske klupe!“ (ipak treba zadržati to oko sve probirljivijeg čitaoca).

Da li bismo poverovali u tu bizarnu vest? I šta bismo pomislili o političkom sistemu i demokratiji u ovom društvu? A o tim ljudima? Ako bismo poverovali u vest, prvo bismo demonstrirali neznanje iz antropologije. Naime, Kvakiutli su starosedelačko pleme lovaca-skupljača, koje živi na zapadu Kanade, a ne u Zimbabveu (sa geografijom pak ne bismo stajali loše, jer Kvekve je zaista grad u središtu ove afričke države). Međutim, o jednoj drugoj „sve je to isto“ logici je ovde reč. Vest je, naravno, izmišljena, ali samo za nesrećni Kvekve i Kvakiutle. Očekivano, radi se o Novom Sadu i Novosađanima.

Jer se pojavila vest da se četrdeset odbornika najnovije „navrat-nanos“ koalicije u samozvanoj srpskoj Atini nalazi u nekakvom „karantinu“ na Fruškoj gori. Bez kontakta sa spoljnim svetom, telefona i interneta, za struju i vodu ne znamo. Sve to, kao i u izmišljenom Zimbabveu (nek oprosti Ambasada), da se ne bi dogodilo da neka od ovih 40 duša odoli upornim pozivima dosadašnje vlasti i „preleti“ nazad ili napred ili gde već, postaje komplikovano. Pitanje, međutim, ostaje isto. Da li možemo poverovati u ovo neverovatnu vest? Zatim, kakav je to politički sistem, i kakvi su to ljudi? I, pre svega, ako bismo to pomalo neznalački i pomalo rasistoidno mogli poverovati za daleki Zimbabve i čudnozvučeće pleme domorodaca – šta to govori o nama?

Antropologija, iako izrasla na korenima rasizma i kolonijalizma, predstavlja sjajnu nauku koja čini mogućim da se pomalo izmestimo iz sopstvene perspektive ili fotelje. I tako saznamo nešto o drugima, ali i pre i iznad svega, nešto o sebi samima kao ljudima. Verovatno bi bilo teže poverovati da je tako nešto moguće u Švedskoj ili Velikoj Britaniji, ali, dođavola, čovek nikad ne zna sa tim nekim podsaharskim plemenima, zar ne? Samo što su ta „plemena“ među i u nama samima. Sve mentalne slike koje (pogrešno!) padaju na pamet kada pročitamo „Kvakiutli“, iako ih ne umemo locirati na mapi, nalazi se u našem ogledalu – potkupljivost, siromaštvo i nešto folklornog plesa oko nekakvog totema. I u toj džungli leži objašnjenje političkog zlog i naopakog koje „Verovali ili ne“ rubriku premešta na stranice „Događaja dana“ u štampi.

Pod stereotipom o plemenima koji se ovom mentalnom razbibrigom počeo odnositi na nas podrazumeva se odsustvo političke kulture, razvijenih političkih institucija i hronična beda. I sasvim je nebitno da li je u igri 30 koza ili 30 hiljada evra. Dakle, sve ono što bismo ponudili kao objašnjenje ponašanja među afričkim domorocima ubačenim u vrtlog demokratije, a da to nije nekakav rasizam, važi i za nas same. Izolovanje ljudi po fruškogorskim džunglama samo je kulminacija racionalnog ponašanja u jednom neracionalnom, nerazvijenom i korumpiranom političkom sistemu u siromašnom i sve siromašnijem društvu. Uzgred, Kvakiutle je pravilnije zvati Kvakvakavakv. Dok je Kvekve zulu reč za šugu.