„UŽAS KOD OBRENOVCA: Zaklao sina jer nije hteo da ide u starački dom?“, „Najnovija SRPSKA OKLOPNA GRDOSIJA oduzima dah, a njene RAKETE su UBITAČNE“, „PREPLANULA I SVA MOKRA… Karleuša raširila noge u malenom bikiniju, svi blenuli TAMO DOLE! (FOTO)“, „VELIKI VODIČ ZA PAKLENI VIKEND PRED NAMA Kako da se ponašate, gde da idete i šta da radite na PLUS 42“, „(VIDEO) BASTION NATO NE BI IZDRŽAO NI PRVI NALET RUSKE ARMIJE: Ponižavajuće priznanje Pentagona!“, „DRAMATIČNE PRETNJE! Politika u Srbiji se pretvara u horor – PROGRAM OPOZICIJE: UBITI VUČIĆA!“, „ŠIPTARI MASOVNO BEŽE SA KOSOVA! Sa njima nam STIŽU DŽIHADISTI, ZLOČINCI OVK I DILERI DROGE!“, „HOROR U ZEMUNU Čoveku čupali nokte, mučili ga i ŽIVOG ZAPALILI“, „Ako se ostvari PROGNOZA METEOROLOGA za naredne dane, Srbiji na jesen preti KATASTROFA“, „NAPADAJU NAS SMRDIBUBE I IZ KINE Prava najezda tek sledi, a protiv njih NEMA LEKA“, „APOKALIPSA JE NEIZBEŽNA, a Severna Koreja neće biti kriva! EVO ŠTA ĆE ZAISTA UNIŠTITI SVET!“

Ovo su samo neki od realnih ili stvarnih novinskih naslova u Srbiji, a koje je prikupio i analizirao Centar za nove medije „Liber“, samo u periodu od maja do septembra tekuće godine, i u čemu je pripomagao i ovaj sociolog i kolumnista. Tačnije, prikupljeno je ukupno 36.960 medijskih objava iz 16 medija, od čega se pokazalo da je čak 9.436 (ili 25,5 odsto) naslova sadržalo elemente ekstremnog govora, širenja straha, nelagode i paranoje ili širenja netrpeljivosti prema ženama, te prema drugim narodima i narodnostima. I to je ono što je odistinski „alarmantno“ – velikim ili malim slovima, svejedno. Jedno je kada Čerčil najavi „krv, suze i znoj“, a drugo je kada se to radi svakog dana sa naslovnih stranica mnogih medija. Dakle, još jednom, svaka četvrta vest u Srbiji bila je preneta dramatično i formulisana na ekstremni način, a radi se o gotovo 9500 zasebnih komada vesti u šumi ili džungli tog medijskog zla i naopakog. Za samo par meseci, „užas“ je bio u Obrenovcu, Leskovcu, Kruševcu i Boru, na Karaburmi, Novom Beogradu i u Donjem Gajtanu, „horor“ u Vrnjačkoj Banji, Teksasu, Zemunu, Beogradu, Barajevu i Aranđelovcu, u Zabeli i na dnu Tise, a „haos“ u NJujorku, Makedoniji, Portugalu, na Slaviji i na naplatnim rampama.

Drugim rečima, u ogromnom broju vesti u Srbiji imamo ekstremne, dramatične, preterane, vulgarne, brutalne i senzacionalističke narative, uz otvoreno širenje straha, nesigurnosti, nelagode, paranoje i teorija zavere, te brojne instance šovinizma, nacionalizma, mizoginije i seksizma – i to u gotovo svim rubrikama: od politike i društva, do hronike, zabave i vremenske prognoze. Da, čak i u vremenskoj prognozi, čekaju nas „paklene vrućine“, „ekstremno vreme“, „tropske noći“, „alarmantna upozorenja“ i „katastrofa“ zbog, neverovatno, 40 stepeni izvesnog Celzijusa u julu mesecu. Kako to odlično stoji u saopštenju „Libera“, da padnemo sa Marsa i nekom nesrećom krenemo da čitamo vesti u Srbiji, poverovali bismo da smo stigli direktno u „horor“ i „pakao“, zbog „strave“ prema kojoj je „haos“ „jezivo“ blizu. Saznali bismo i da je sve „alarmantno“ jer su na pomolu „katastrofa“, „paklene vrućine“, kao i „zavera“ po kojoj zapadne sile kuju „pakleni plan“ da unište Srbiju.

A u čemu je problem? Zašto da vesti ne budu malčice jezički nakićene i napirlitane, ako će im to povećati čitanost, klikovitost i vidljivost? Kada su već tiraži mali i medijsko tržište još manje, a i novinari moraju od nečega da žive? Pa, problem je. Zato što, sa izuzetkom foto-vesti bikinija, grudi, zadnjice i onoga „tamo dole“, iza ovakvih naslova najčešće ne stoji – ništa. Apsolutno ništa, osim neodgovornog dizanja panike i širenja straha. Na primer, iza naslova o „Tačijevom spisku za hapšenje 300 Srba“ i „strašnog albanskog nasilja na Kosovu“ zapravo je vest o hapšenju jednog jedinog čoveka – izvesnog B. M. (74) iz Mladenovca – a samo se spekuliše o nekakvim tajnim spiskovima za „lov na Srbe“, odnosno na njih još 299. Uostalom, šta ćemo sa „ekskluzivnim“ najavama i prognozama (iz septembra) da će ISIS napasti Beograd? Ili da sa Kosova stižu džihadisti, zločinci i neizostavni dileri droge? Ove i ovakve apokaliptične vesti nemaju nikakvu informativnu funkciju, već služe jedino tome da šokiraju, uznemire i uplaše, i usput poseju dodatnu mržnju prema kosovskim Albancima, što sve može imati značajne društvene posledice.

Jer, prvo, na ovaj način dolazi do desenzitivizacije javnosti na stvarne pretnje ili na slučajeve nasilja i na nasilje u celini. Kao u Ezopovom „Dečaku koji je vikao vuk“, tada će i stvarna teroristička pretnja biti otpisana kao ekstremni govor ili senzacionalističko preterivanje. Drugo, na ovaj način se stvaraju potpuno iskrivljene percepcije rizika u javnosti – kako od raznih „monstruma“ koji vrebaju iz mraka i „sipaju drogu u piće“, tako i od terorista i džihadista, ali i „Šiptara“ i „ustaša“ koji samo što nisu zapucali. Iako su automobili, slatkiši, alkohol i klizave pločice u kupatilu mnogo rizičniji fenomeni i odneli su više života od aviona, „otrovnih hemikalija“, nuklearnih elektrana, te silovatelja i terorista uzetih zajedno. Sve to dovodi do formulisanja svojevrsne kulture straha i tzv. „sindroma zlog sveta“, tj. pogubnog verovanja da je svet mnogo opasnije i opakije mesto za život nego što to zaista jeste. Treće, takve vesti su objektivno irelevantne i bez eksplanatorne moći, dok uvećavaju logičke pogreške, inhibiraju ispravno zaključivanje, generišu negativne emocije, čine publiku pasivnom i troše vreme i energiju čitalaca. Četvrto, ove vesti mahom služe i kao sredstvo političke propagande i jačanja društvene kohezije pred „nastupajućim“ društvenim sukobima i nemirima, suprotstavljajući „nas“ i „njih“. Većina primećenih narativa otvoreno zvecka oružjem, promoviše etnonacionalistička i šovinistička osećanja, amerikanofobiju i islamofobiju, uz mizoginu objektifikaciju i komodifikaciju žena, što samo dodatno legitimizuje osećanja mržnje i prakse nasilja.

A za dokaze možemo pogledati i u istoriju. Plansko medijsko širenje straha i paranoje je već bilo viđeno u senzacionalističkom i antisemitskom tabloidu „Der Šturmer“ („Jurišnik“) u nacističkoj Nemačkoj. I u tom glasilu su prenošene ekstremne i potpuno izmišljene „ekskluzivne“ vesti o Jevrejima koji siluju mlade Nemice i seksualno zlostavljaju nemačku decu, koji praktikuju ritualna ubistva, koji potajno piju krv hrišćana i koji, naravno, vladaju svetom iz senke. A bile su praćene i erotskim i pornografskim slikama, pa su bile posebno popularne među omladinom i drugim zainteresovanim sugrađanima. Takav ekstremni govor i širenje netrpeljivosti, straha i teorija zavere imali su svoj logični nastavak u izlivima moralne panike i pratećeg nasilja prema Jevrejima, a najzad i u gasnim komorama i krematorijumima (uzgred, vlasnik Šturmera, gaulajter Julijus Štrajher, osuđen je i obešen u Nirnbergu zbog svojih medijskih zlodela). Međutim, ne treba misliti da će ovakvo ekstremno izveštavanje direktno doprineti porastu nasilja, niti da će se ljudi zbog vesti o ISIS-u koji napada Beograd zaista naoružati i zabarikadirati u svojim stanovima. Ne, uticaj ovakvih skaradnih medijskih praksi u Srbiji pre svega je indirektan ili posredan, što taj uticaj ne čini manje opasnim, naprotiv.

Naime, mediji koji izveštavaju na ekstremni način zapravo indirektno ohrabruju ili promovišu određene sociopolitičke i kulturne vrednosti, stavove i poglede na svet. Uticaj medija je značajan u domenu kulture i verovanja velikih grupa, a ne toliko u smislu individualnog ponašanja. Na primer, nasilni filmovi ili video-igrice od nas lično neće napraviti nasilnike, ali oni zato mogu da stvore opšti pogled na svet o sveprisutnom nasilju. Jednostavno, ekstremni govor u medijima „kultiviše“ i gradi stavove koji su konzistentni sa stavovima o svetu tih medija. I ovo se čini i postiže sporo, kumulativno i usmereno u pravcu specifične političke ideologije. Dakle, ekstremizam, brutalnost, preterivanje, senzacionalizam, dramatizovanje, šokantnost i plansko uznemiravanje raznim užasima, monstrumima, hororima, haosima i paklenim vrućinama proizvode klimu ili kulturu straha u Srbiji. Što u određenim okolnostima može da rezultira i masovnom panikom i histerijom, iako je izvesnije da će „samo“ dodatno učvrstiti postojeća etnonacionalistička, patrijarhalna i zaveraška osećanja publike. Putem ekstremnih narativa, javnost u Srbiji se drži u stanju neprekidnog rizika i stanja straha i nelagode. Jer, suštinski, u pitanju nije samo dizanje panike, već i dizanje borbene gotovosti. A to već jeste jedan užas, horor i pakao.