Vreme

Čak i da se hrana nije ohladila, a on „pregladneo“ za njom, ostaje činjenica različite percepcije istog vremenskog perioda. Ako su se junaci ove priče pomirili i završili u krevetu, deset minuta njemu može biti predugo, a njoj prebrzo i nedovoljno. Primera je, naravno, mnoštvo. Pola sata u redu u banci ume da traje i duže od večnosti, dok pola sata na dobroj žurci „proleti“. Percepcija vremena ponekad nam služi kao indikator karaktera tuđe osobe ili kvaliteta veze sa njom. Ljudi su zanimljivi ili dosadni, a veze kvalitetne ili to nisu upravo na temelju toga da li vreme sa njima prolazi brzo ili sporo. Najveći broj ljudi je otvoreno svestan ove činjenice, kao i sopstvene nesposobnosti da bilo šta u njoj promene – vreme je rastegljivo i to je jednostavno to.

Naravno, nije tako. Vreme je takvo kakvo jeste, a naši mozgovi su ti koji ga rastežu ili skupljaju. Američki fiziolog Hadson Houglend je još 1930-ih godina bio isprovociran činjenicom da ga supruga bolesna od gripa nepropisno proziva kako se ne brine o njoj dovoljno. Houglend je odmah smislio eksperiment, verovatno na neslućenu radost svoje bolesne supruge – ona je trebalo da broji jedan minut nakon što ga je dozvala, a on će sve to meriti štopericom. Njen „minut“ zapravo je bio 37 sekundi. Zatim je merenje ponavljao i ponavljao, primećujući da se minut „skraćuje“ u skladu s tim da li joj temperatura raste. Njen časovnik u glavi je radio brže kako mu je u lobanji postajalo toplije. Od virusa ili nervoze, druga je priča.

Međutim, ljudski mozak uopšte nije naivna spravica koja dangubi i zabušava u nekim drugim situacijama. U šumi smo i čujemo medveda ili tigra kako obznanjuje svoje prisustvo, te instinktivno okrećemo glavu u pravcu odakle je zvuk došao, dok noge ubrzavamo što dalje odatle. Kako znamo odakle zvuk dolazi? Tako što naš mozak proračunava kada je zvuk došao do jednog, a kada do drugog uveta (i koristeći se operacijom trijangulacije locira koordinate medveda/tigra). Razlika može biti devetomilioniti deo sekunde, ali je to razlika koja spašava živote (to, i odluka da ne šetamo šumom punom opasnih grabljivica). U takvim situacijama, naš mozak je impresivno precizan kada je o vremenu reč. U našim glavama se ne nalazi biološki sat (šta god to značilo) – sve to između ušiju više liči na radionicu ili tavan nekog sajdžije, sa gomilom satova, od modernih do starinskih, naštelovanih i otkucavajućih na različite načine. Jedan prati ciklus dana i noći, drugi kontroliše redosled kretanja mišića (reda veličina nekoliko sekundi), treći barata milisekundama i tako dalje.

Vreme je za fiskulturu i neskromni poziv čitaocima da na trenutak ostave novine i trknu do ogledala. Zatim da pomeraju oči napred-nazad ili levo-desno, tako da gledaju u svoje levo oko, pa u desno oko, pa opet u levo oko. Koliko god buljili, nikada ne vidimo sopstvene oči kako se pomeraju. Ne postoje čak ni dokazi o prazninama u našoj percepciji, nema „crnih rupa“, pa je opet dobar deo onoga što bi trebalo da vidimo nekako izbrisano. Naš mozak je jednu komplikovanu sliku mrdajućih očiju jednostavno „isekao“. Gde je nestalo to vreme? Ova banalna vežba budi mnoga zanimljiva pitanja o našoj svesti. Koliko onoga što percipiramo zaista postoji izvan nas, a koliko toga je proizvod naših umova? Valja ponoviti, vreme je po sebi veoma stroga stvar, bez obzira da li je rečo vekovima ili milisekundama, ali je naša stvarnost ta koja komplikuje. Mrdajmo sad celom glavom levo-desno, i naš mozak će sve ove potrese jednostavno „poravnati“, čineći da slika pred očima bude koliko-toliko bistra. Sve je to lepo, ali se postavlja pitanje – šta sve propuštamo da vidimo? Šta ako bismo sleteli na planetu na kojoj žive bića sa potpuno drugačijim časovnicima u glavama, odnosno čiji mozgovi funkcionišu po potpuno drugačijim vremenskim kantarima? Da li bismo im delovali kao statični kipovi, baš onako kako nama deluje drveće?

Svi mi živimo u prošlosti. Čak i ubod igle ili lupanje nožnim prstom o sto do našeg mozga putuje neko kraće vreme, dužkičmene moždine. Ono što doživljavamo kao stvarnost nije „prenos uživo“, većpažljivo izmontiran prilog u kojem je naš mozak glavni urednik i odgovorni cenzor. I ne pita nas za mišljenje, niti ga je briga za slobodu štampe. Međutim, na nama je da tu prošlost učinimo vrednom sećanja.