Vremenska kapsula

Sve na polzu mladih naučnika, istraživača i svih koji se tako osećaju. Međutim, u društvu naučnika, profesora i doktoranada Medicinskog fakulteta obreli su se i predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa još desetak popova, te je žurka i bila i ostala za pamćenje. Sveštenstvo je svojim magijskim ritualima osveštavalo profani naučno-tehnološki park, a predsednik Nikolić je u temelje položio i izvesnu „vremensku kapsulu“. I održao je govor. I to govor koji je vaistinu predstavljao vremeplov u neka druga vremena. Recimo, u doba Nemačke tokom zloglasnog perioda od 1933. do 1945. godine. Ili u Srbiju najnovijeg rehabilitanta, narodnog izdajnika i fašiste Milana Nedića, na primer.

Jer, „Sve manje dece se rađa, bračni parovi se sve češće obraćaju lekarima i rešenje traže u inostranstvu. To rešenje treba da bude ovde, ta deca treba da budu srpska deca, sa srpskim genetskim materijalom, sa srpskim kodom, sa srpskom prošlošću i srpskom budućnošću“, rekao je tim povodom predsednik i, po sopstvenom priznanju, ginekolog-amater i master menadžerije Nikolić. Politička čaršija se uzvrištala, ali turobno je što ovakvi stavovi i ne moraju previše da čude. Bar ne ako se dohvati politički program Srpske napredne stranke iz 2011. godine, kada je Nikolić bio njen predsednik i najuticajniji član. Jer se tamo, u poglavlju „Socijalna politika i socijalna pravda“, stranica 112, predlaže osnivanje Nacionalnog genetičkog centra, kao i niz mera kojima bi se „smanjilo rađanje dece sa određenim naslednim poremećajima“, uz potrebu za analizama rodoslova i informacijama o genetičkim karakteristikama koje su u vezi sa „potencijalom za napredak“. Hvala ovoj genetici za siromašne, „pravovremeno“ bi bila „detektovana“ i buduća deca sa predispozicijama za „kardiovaskularne bolesti, gojaznost, alkoholizam i psihičke poremećaje“, veli ova neobično pravilno nazvana – Bela (!) knjiga „Programom do promena“.

Ako ovo razbuđuje neku nelagodu u stomaku, dobro je, i treba da je razbudi. Jer cela ta gužva razumno otvara pitanje o tome da li će u budućim kragujevačkim Centrima izvrsnosti biti mesta i za nesrpsku decu? Za novorođenčad bez tzv. „srpskog genetskog materijala“, šta god taj bio? Kao i pitanja o istinskom karakteru nauke u ovim centrima. Naime, genetski materijal koji je „srpski“ ili bilo kojeg drugog etniciteta ne poznaje savremena nauka. Šta je tu tačno – izvrsno? Stav o „srpskom genetskom kodu“ implicira samo to da se o genetici pojma nema, bila ta odurna sintagma metafora koja je spretna ili jok. Naprosto, geni su ipak malo starija stvar od Srba.

Ali, sve to usput znači i da su neodoljivo privlačne neke nenaučne, opasne i zastrašujuće ideje iz britanske, švedske, američke i nacističke istorije, a koje se zovu – eugenika. To jest, veštačka selekcija živih bića kako bi se poboljšale fizičke i psihičke karakteristike nacije ili slične grupe. Istorijske istine radi, nisu samo nacisti bili strastveni eugeničari, već su to bili i jedan Platon i verovatno čitava Sparta, zatim statističari Frensis Golton i Karl Pirson, te Emil Zola, Džordž Bernard Šo, Džon Mejnard Kejns, Lajnus Poling i mnogi drugi. Ali nacisti i razni drugi Mengelei su tu stvar doveli do brutalnog vrhunca, zbog čega je eugenika i bilo kakva „nacionalna“ genetika duboko na đubrištu i istorije i nauke.

Na primer, projekat „Lebensborn“ („Izvor života“) beše esesovačka organizacija koja je od 1935. godine bila posvećena uvećanju stope rađanja i odgajanju „arijevske“ nemačke dece putem ukrštanja „rasno čistih i zdravih“ individua prema pravilima tzv. „rasne higijene“ i ideologije zdravlja. Na ovaj način, u specijalnim ustanovama rođeno je i odgojeno oko 8000 rasnih „superbeba“ u Nemačkoj, uz još oko 12000 istih malih „arijevaca“ u Norveškoj. Šef Gestapoa i S.S.-a, agronom Hajnrih Himler, najpoznatiji kao kreator holokausta, lično je napisao program Lebensborna kao program „podrške rasno, biološki i nasledno vrednim porodicama“ i njihovoj deci radi osnaživanja „arijevskog“, pa, genetskog koda. Da li su kragujevački „Centri izvrsnosti“ zaista osmišljeni i podržani kao novi Lebensborni ili „Izvori života“ rasno čistih Srba u Srbiji? Ne zaboravimo nikada da su u tom istom Kragujevcu nemački Vermaht i Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus, u dva oktobarska dana 1941. godine, pobili skoro 2800 srpskih, jevrejskih i romskih dečaka i muškaraca. Baš zato što im se nije dopala „čistoća“ njihove genetike i zato što su bili planirali drugačije „genetske kodove“ nemačke, srpske i evropske budućnosti.

S druge strane, možda ne treba biti preoštar, iako valja biti oprezan. Uprkos tome što ovakve i slične izjave o srpstvu ugraviranom u genomu neodoljivo bazde na eugeniku i na nacističku „rasnu higijenu“, pre će biti kako je posredi hronično neznanje. Keramičke pločice ili kamenorezanje dobre namere na putu za pakao. Silom predizbornih prilika okupljeni naučnici koji se nadaju prostoru i resursima za rad verovatno su obamrli od transfera blama tokom polaganja kamena temeljca za njihovu naučnu egzistenciju. Uostalom, predsednik Nikolić se već neko vreme nalazi u poodmakloj fazi, statusu ili stanju mitraljeza Maksim koji tuče po diviziji. Ponekad zaista valja i biblijski oprostiti jer „ne znaju šta rade“. Glavni ili centralni problem cele gužve zapravo je sledeći: pobogu, čemu popovi na otvaranju jednog naučnog centra? Jer ukoliko primenimo spomenutu vremensku kapsulu, odnos religije prema nekakvoj medicini i genetici je, najblaže rečeno, sporan i problematičan.

Naime, naučno izučavanje ljudskog tela i njegovih oboljenja moralo je da se bori – i još uvek se bori – sa izuzetnom količinom predrasuda i praznoverja. Dotična su uglavnom prethrišćanskog porekla, ali ih je hrišćanstvo dodatno zacementiralo. Bolest je dugo smatrana božjom kaznom za greh, a mnogi to i danas razmatraju i smatraju kada je reč o bolestima poput AIDS ili kancera. Avgustin je navodio da bolesti hrišćana treba pripisati „zlim dusima“, odnosno paganskim božanstvima, a isto je smatrao i Milton u „Izgubljenom raju“. Grgur Nazijanski i drugi hrišćanski oci su tvrdili da je medicina beskorisna, predlažući jedino dodirivanje svetih moštiju kao lek, na turističku korist opština koje su te mošti posedovale. Papa Pije V je u 16. veku eksplicitno naredio lekarima da najpre moraju pozvati sveštenika jer bolest i telesna slabost proizilaze iz greha. Način da se odvrati „božji gnev“ poput kuge i sličnih epidemija, a koji su popovi posebno zdušno preporučivali, bio je da se zemljišni posedi daruju crkvi. Ako to nije išlo, jedna od omiljenih metoda smirivanja božjeg besa bila je uništavanje Jevreja. Nacisti i ostali zabrinuti za nacionalni genetski kod bili bi ponosni – kada je u 14. veku udarila kuga, samo u Bavarskoj je pobijeno 12 hiljada Jevreja. Uz to, mentalne bolesti i razne društvene subverzije suzbijane su spaljivanjem veštica i isterivanjem đavola. Smatra se da je samo u Nemačkoj u 15. veku pogubljeno oko sto hiljada „veštica“. Jezuiti su samo 1583. godine u Beču „isterali“ 12652 đavola, između ostalog i bičevanjem.

Međutim, ne samo što se verovalo da su praznoverni, sadistički i genocidni načini borbe protiv bolesti delotvorni, već su popovi vekovima energično suzbijali i naučno izučavanje medicine i ljudskog tela, a posebno onog koje je u vezi sa reprodukcijom i seksualnim užitkom. Anatomija se smatrala grešnom zato što može škoditi „vaskrsavanju“ tela kada uleti Strašni sud. Na španskim univerzitetima, seciranje nije bilo deo obaveznog medicinskog obrazovanja sve do kraja 18. veka. Slična logika je na delu i danas kada se crkva protivi pomeranju grobova, kremaciji, zaveštanju organa itd. Dođavola, zbog hrišćanskog morala žensku anatomiju ni danas ne poznajemo kako valja. Dok su se stare teološke i konzervativne predrasude iznova javljale svaki prokleti put kada je dolazilo do novih medicinskih otkrića. Vakcinacija protiv malih boginja vozdigla je novi talas pobune od strane crkveno-„naučnih“ ljudi: Sorbona joj se protivila na teološkim osnovama, a teolozi na Kembridžu su organizovali univerzitetsku propoved protiv vakcinacije. Ali tako to biva ako su temelji naučnih institucija osveštani svetom vodurinom. Dakle, mnogo pre savremenih opasnih njuejdž nadrilekara, vakcinaciji se protivila crkva kao postupku koji osujećuje božju volju. Isto je bilo i sa crkvenim protivljenjem anesteziji, posebno tokom porođaja, sve zato što je dobri bog navodno rekao Evi da će rađati decu u mukama. Sa muškarcima nije bilo problema, jer je bog bio uspavao Adama dok mu je vadio rebro. Za spravljanje žene, jasno.

Poražavajući otpori i opake intervencije religije po pitanju medicine nisu posustali ni danas, a najdramatičniji su primeri protivljenja abortusu, prezervativima kao prevenciji HIV-a u Africi i posvud, te upravo protivljenja istraživanju (embrionskih) matičnih ćelija – čime se kragujevački „izvrsni“ centri imaju baviti. Upravo pod uticajem konzervativnih i klerikalnih lobija, američki predsednik Džordž Buš je prvobitno zabranio, a zatim i ograničio državno finansiranje istraživanja ove vrste, što je decenijama unazadilo celu stvar (Barak Obama je ta ograničenja ukinuo). Zagrebimo po istoriji (medicine), uključujući tu i onu savremenu, i shvatićemo: religija je i svesno i namerno odobravala mnoge okrutne prakse i ljudske patnje kao nešto što je visoko moralno i sveto, kao nešto što je božja volja i u šta čovek snagom svog razuma i genija ne treba da se meša. A upravo nam je to mešanje donosilo zdravlja, sreće i blagostanja.

Zbog ove „vremenske kapsule“, jedino pristojno ponašanje u vezi sa kragujevačkim istraživačkim centrima bilo bi ono prema kojem se kler drži podalje od naučnih, medicinskih i genetičkih institucija. Nakaradnost prema kojima ih crkva „osveštava“ bajalicama i vodoprskanjem je i van pameti i van morala i van lepog vaspitanja. Uostalom, jedan od ljudi koji je otkrio strukturu DNK, Frensis Krik, bio je militantni ateista i humanista, a govorio je i ovakve stvari: „Nemam poštovanja prema hrišćanskim verovanjima. Mislim da su ona apsurdna i besmislena. Ako bismo mogli da ih se otarasimo, mnogo lakše bismo se posvetili ozbiljnom pokušaju da shvatimo naš prirodni svet“. Ako su i čuli za njega, šta episkopi i ostali popovi misle o čoveku koji je otkrio plan našeg posve nebožanskog ustrojstva, dok polivaju vodom centre posvećene izučavanju ljudskog genoma? „Hrišćanstvo je možda okej ako se praktikuje dobrovoljno i među odraslim ljudima u četiri zida, ali ga ne treba prenositi maloj deci“, kvalitetno se sprdao Frensis Krik u vezi sa tim razmnožavanjem i planiranjem potomstva. Ne dozvolimo da nas najnovija vremenska kapsula u temelju centara za genetička istraživanja vrati u srednji vek. Ili negde mnogo gore, u onaj dvadeseti, između dva rata.