Život posle filma

 Američki predsednik Barak Obama je rekao i da je Rodžer Ebert „bio filmovi“. I iako se autor ovih redova sa nekim njegovim kritikama nije slagao, dok sa većinom jeste, uporno je odlazio kod Eberta „po mišljenje“. Kako pre, tako i posle odgledanog filma, godinama. I u vezi sa filmom i njegovom kritikom, Ebert je rekao možda najblistaviju misao ikada: „Film nije o tome o čemu se u filmu radi, već o tome kako se o tome radi“. I od kada je pročitao tu sjajno istinitu rečenicu, ne odgovara na „A o čemu se radi?“ pitanja kada pohvali neki film.

I okej, Ebert je istovremeno bio i najugledniji i najuticajniji filmski kritičar u Americi i svojevrsna zvezda po sebi. Punih 46 godina je pisao kolumnu posvećenu filmskoj kritici, a bio je i prvi filmski kritičar koji je dobio Pulicerovu nagradu. Naime, Ebert je umeo da gleda, ali je umeo i da piše. Objavio je preko 20 knjiga, a njegove kolumne su prenošene u preko 200 novina širom sveta. Dobio je i zvezdu na Stazi slavnih u Holivudu kao prvi filmski kritičar koji je dobio tu neobičnu čast – da drugi gaze po njegovom imenu. Napustio je doktorske studije engleskog jezika i književnosti na univerzitetu u Čikagu kada je dobio priliku da radi kao novinar i filmski kritičar u Čikago San-Tajmsu, gde je radio do kraja života („Moj posao u novinama je moj identitet“). Ebert je i pisao filmove: i to kultne seksploatacijske, odnosno niskobudžetne ili treš filmove sa starletama čiji brushalteri teško podnose njihov bujni „talenat“. Imao je problema sa alkoholizmom, a bio je i intiman sa Oprom Vinfri. Na jedno veče. Oženio se u pedesetoj, nakon što mu je umrla majka.

U svojim kritikama, Ebert je umeo je da bude prilično strog: nije štedeo prideve poput „fašistički“, a nije bio ni naročito sklon filmovima koji su se izdavali za „umetničke“. Otvoreno se protivio i sistemu rangiranja (dakle, cenzure) filmova Američke filmske asocijacije. Iako uveliko u poodmaklim godinama, umesto tupavog kukanja zato što omladina provodi vreme pred računarskim ekranima, Ebert je od samog početka podržavao nove medije poput interneta i spremno im se prilagođavao. A bio je i među prvim investitorima u tada opskurnu firmu velikih očiju i ambicija koja se zvala – „Google“. Međutim, njegov beskrajni talenat dolazio je do izražaja kada je film zaslužio pohvalu. Tada se Ebertova gotovo dečačka fascinacija filmom izlivala poput zaraznog smeha. Njegov omiljeni film bio je „Sladak život“ („La Dolce Vita“, 1960) Federika Felinija, a među vrhunske filmove (između 1967. i 2007) ubrojao je i „W. R. Misterije organizma“ (1971) i „Nevinost bez zaštite“ (1968) Dušana Makavejeva, „Pre kiše“ (1995) Milče Mančevskog, i „Bure Baruta“ (1999) Gorana Paskaljevića.

Bio je poznat i po svojoj hrabroj i javnoj borbi sa rakom štitne žlezde, i impresivnim suočavanjem sa smrću. U neverovatnom autorskom članku („Ne plašim se smrti“) iz 2011. godine epikurejski je poručio „Bio sam savršeno spokojan pre nego što sam se rodio, i na isti način posmatram smrt. Zahvalan sam za darove inteligencije, ljubavi, zadivljenosti, smeha. Ne možete reći da nije bilo zanimljivo“. Naime, Eberta su pamtili i po masnim vicevima koje je mitraljeski vatreno ispaljivao unaokolo. Zatim mu je bila odstranjena donja vilica, zbog čega je izgubio sposobnost govora, ali ovo ga nije sprečilo da gleda, uživa, piše i objavljuje više nego ikad. Nije imao dece, te je bio svestan da njegovi geni umiru sa njim. Utehu je pronalazio u „memetici“ Ričarda Dokinsa: zamisli da će njegove misli i ideje kao „memi“ preživeti njegovu smrt, bar neko vreme. Jer, Ebert je iznad svega bio nepopravljivi skriboman koji nikada nije probio rok ili zakasnio da pošalje tekst. A na svom blogu je neumorno pisao sve ostalo, od politike do istorije, i imao je vremena da odgovori svima. „Rođeni smo u kutiji vremena i prostora. Koristimo reči i komunikaciju da tu kutiju razbijemo i dopremo do drugih“, isticao je.

Istovremeno, Ebert se kao sekularni humanista, nevernik i skeptik jako & do samog kraja borio protiv opskurantizma, misticizma i nadrilekarstva. Kao osoba koja boluje od raka i koja je samim tim najbolja žrtva za ove moderne lovce na ljudsko zdravlje, aktivno je kritikovao razne iscelitelje, gurue i njihove magnete i kristale, mućkaroše prirodnih napitaka, prodavce šećerne homeopatske vodice i ostalu bandu. Za Eberta, „dobili smo na kosmičkoj lutriji ne samo zato što smo živi, već i zato što smo samosvesni i racionalno misleći. To je razlog za sreću. Treba da pokupimo svoju nagradu i budemo zahvalni kad umremo“. A o politici je umeo da kaže kako koncept „dobrote“ pokriva sva njegova politička uverenja i da je „najbolje što možemo da uradimo, dok smo još tu, da sebe i druge učinimo malo srećnijim“. Naravno, najbolji i najsrećniji je bio kada je svoju opsesiju filmom, putem genijalnih sitnih opservacija, delio sa drugima. Zbog čega je i bio mnogo više od pukog kritičara. U svom satiričnom rečniku filmskih termina, Ebert se pitao i zašto sve kamile u trilerima smeštenim na Bliskom istoku prelaze put samo da bi usporile vozilo koje nekoga juri, kako to da ljudi iz filmova koji se dešavaju u srednjem veku imaju savršeno bele zube, zašto žena koja beži u akcionom filmu ne može samostalno da pređe više od 15 metara (bez da padne i da joj zatim neko pomogne) itd. Njegove kritike nisu nepristupačne, neprobojne ili akademske, već kritike čoveka koji svakim atomom u telu obožava film i koji mrzi kada mu konkretni film ne uzvraća ljubav. A kada uzvrati, u pitanju je najuzbudljiviji seks ikada. Ebert je loš film tretirao kao napad na sopstvenu ličnost ili nešto ravno genocidu, dok je svoj zanat i umeće shvatao neverovatno ozbiljno.

Drugim rečima, Ebertove kritike su bile toliko popularne i uticajne iz sasvim jednostavnog razloga: filmove je recenzirao iz naše sopstvene perspektive. Iako je o filmu znao sve što se o toj magiji celuloida znati može, pisao je kao gledalac željan pametne zabave, odnosno pisao ih je za običnog čoveka. Dakle, nije kritikovao sa udobno cepidlačke pozicije solioca pameti, već iz bioskopske stolice nepokolebljivo iskrenog ljubitelja dobrog filma i filmske publike. Samim tim je suptilno i nenametljivo podstakao milione ljudi da filmove gledaju na drugačiji način i da o njima razmisle tren ili dva. Samo zato je mnogima otvorio vrata zemaljskog filmskog raja, za koji nije verovao da postoji na nebu. I generacije su čekale njegovu redovnu kolumnu petkom, a zatim rezervisale bioskopske karte za taj fantastični moderni ritual ili hodočašće. Bio je inspiracija i zato što je uspeo u onome u čemu mnogi od nas sanjaju: da od onoga što volimo najviše na svetu – napravimo karijeru. Umeo je da kaže i: „Hvala vam što ste krenuli na ovaj put sa mnom. Vidimo se u bioskopu“. Baš tako.