Fantastična zemlja

Grade se tržni centri, otvaraju šoping-molovi i ostali šarenolažni folovi. Niču hramovi potrošnje kao ambrozija nakon poslednjeg bombardovanja i svesrdno draškaju kupoholičarske porive omamljenih potrošača…

Teško se može poreći činjenica da je zemlja fantastično srećna ukoliko joj narod ima štogod i gde trošiti. Buđelari građana puni su kao prekookeanski brodovi – ponajviše kreditnih kartica, dozvoljenih minusa, brzih keš kredita… A banke (uglavnom strane), ostvaruju godišnje profite koji se mere stotinama miliona evra.

U fantastičnoj zemlji ne postoji prisilni robovski rad već samo dobrovoljno kreditno ropstvo. Zaposlenost rapidno raste (dok nezaposlenost logično opada) – naročito međ’ radnicima na lizing kojima je država omogućila besplatnu transformaciju u skakavce koji munjevito skakuću s jednog radnog mesta na drugo. I to za minimalac.

U fantastičnoj zemlji zdravstveni sistem funkcioniše besprekorno. Nema gužvi po čekaonicama, osim radnim danima, a zakazivanje specijalističkih pregleda vrše izabrani lekari kako se pacijenti ne bi mučili. Istina je međutim da će se fantastično srećni pacijent ipak malko pomučiti jer će najpre desetak puta morati u posetu svom lekaru pre nego mu on/ona zakaže pregled kod specijaliste (budući da kompjuter uporno prijavljuje deficit slobodnih termina). Ali u fantastičnoj zemlji svako mučenje ima svoju pozitivnu stranu pa se pacijent na kraju odlučuje za privatnu kliniku u kojoj će dobiti tretman dostojan solventnog čoveka (s neupitnom finansijskom potentnošću).

U fantastičnoj zemlji vlada švajcarski sistem obrazovanja. Mladi naraštaji obožavaju da uče po modelu (redovito negativnom) – jer takvo učenje ne zahteva višečasovno grejanje stolice.

U fantastičnoj zemlji diplome nisu neophodne za društveni napredak pa stoga mnogi omladinci odlaze ili u inostranstvo da zarade ili u političke partaje da lepe plakate – ako pre toga ne obuku vojnu uniformu ili ne završe u kakvom rijaliti ambaru. Uspešni javni delatnici, visoki državni poslenici, pa čak i gradski oci nemaju diplome, ili ih pak imaju u nekakvom opskurnom i sumnjivom pakovanju, što im nikako ne smeta da leškare u najvišim državnim foteljama zajedno sa smernim sekretaricama napumpanih usana. Za to vreme, omladinski lumpenproletarijat bleji po kafićima, obavezno sa po dva androida na astalu i slušalicama u ušima, čekajući da jednog lepšeg dana uskoči u sedlo jeftine radne snage.

U fantastičnoj zemlji penzioneri blistaju od sreće i zadovoljstva, a to se empirijski može ustanoviti na dan isplate davno zarađenih crkavica u atmosferi kojom su, kao jutarnjom izmaglicom, obavijeni dugački redovi pred poštanskim ekspoziturama. Ta se atmosfera potom, poput usijane vulkanske lave, preliva na glasačka mesta, zatrpava izborne kutije i pruža bezrezervnu podršku reformatorskim vlastima.

Naime, teško se može prenebregnuti činjenica da je zemlja fantastično srećna ukoliko joj vlast podržava 55 odsto birača od 55 odsto izašlih glasača od kojih je 55 odsto čilih penzionera. Jer to nedvosmisleno upućuje na zaključak da penzioneri, obaška ostali građani, žele stabilnost.
U fantastičnoj zemlji čak i mrtvi imaju pravo glasa. I oni to svoje pravo, bog da im dušu prosti, slobodno i demokratski koriste – što predstavlja nepobitan dokaz da život nakon smrti zaista postoji. Ali se zato uopšte ne postavlja pitanje da li postoji život pre smrti – s obzirom da na to pitanje odgovor po inerciji daju mnogi punoletni i poslovno sposobnih živi mrtvaci s pravom glasa.
I na koncu – u fantastičnoj zemlji vlast koristi demagogiju zarad opšteg dobra svih građana. Iz humanističkih pobuda etiketira političke neistomišljenike – isključivo radi njihove koristi. Laže iz moralnih razloga. Toleriše lopingere iz vlastitih redova kako bi građanima ukazala šta ne treba činiti. Muči se, pati, ne spava, rmbači…

U fantastičnoj zemlji vlast je toliko hepi da ima i vlastitu hepi televiziju. Samo u fantastičnoj zemlji, vlast je dvadesetčetvoročasovni konferansje. I zato, lepo je živeti u fantastičnoj zemlji. Ili u zemlji fantazmagorije. Odaberite sami.