Monyzam malih razlika

Holms je tog jutra delovao veoma raspoloženo dok je pućkao trešnjevu lulu i prelistavao regionalnu štampu.

„S obzirom na činjenicu da je pakovana u Vukovaru, verovatno se slučajno tamo zadesila“, rekoh gotovo nezainteresovano.

„Hm, Votsone, hm. Razmislite – šta jedna čokoladica iz Subotice traži u Vukovaru? To jest, šta jedna Mony sa rižom traži u košarici Kolinde Grabar Kitarović?“

„Možda je odgovor upravo u nazivu čokoladice? Mony više zvuči hrvatski negoli srpski“, rekoh tek da bih ubrzao prelazak razgovora na zanimljiviji teren vladinog predloga budžeta za 2017. Ipak, Holms se nije dao.

„Mislim da je problem kompleksniji, Votsone. Izuzmemo li čudnovatu okolnost da Kolinda uopšte nije bila iznenađena kada je prpošnom dečačiću poklonila štanglicu srpske čokolade s rižom – ostaje nam ta njena fotografija s vlastoručnim potpisom.“

„Da li to ima veze sa predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji? Da li Kolinda šalje nekakvu bizarnu poruku Vučiću?“, upitah sad već pomalo zainteresovano.

„Uskoro ćemo saznati“, reče Holms zagonetno se smešeći. „Votsone, za nekoliko trenutaka ovde će stajati prva rezerva drugog sekretara premijerovog kabineta lično!“

I zaista, nekoliko trenutaka kasnije pred nama je stajao čovek neupadljive spoljašnjosti (diskretna kombinacija Aleksandra Vulina i Marijana Rističevića), u odelu tamnoplave boje skrojenom po poslednjoj purgerskoj modi. Umesto kurtoaznog pozdrava Holms u jednom dahu izusti: „Dolazite direktno iz premijerovog kabineta u kojem ste se zadržali frtalj sata (radno vreme u Vladi počinje u sedam i trideset a sada je osam i deset – dok je audiju dovde potrebno jedva dvadeset minuta). No, budući da niste doručkovali svratili ste do obližnje pekare (tu ste se zadržali pet minuta) i kupili burek sa sirom (imate jedva primetnu grudvicu sjeničkog na reveru). Na izlazu iz pekare sudarili ste se sa državnim sekretarom za poljoprivredu (tutnuo Vam je u ruku vodič za uvoz genetski modifikovane hrane koji sve vreme nervozno stiskate u šaci – a koji na koricama ima mrlju od nes kafe – omiljeni jutarnji napitak državnih sekretara u Vladi). Tupnuli ste ga prijateljski po ramenu (vlat Huga Bossa na vašem levom dlanu), i pohitali da nam što pre izložite svoj mali problem“.

Holms trijumfalno pogleda u čoveka koji je zblanuto zurio preda se. Ipak, na Holmsovo ljubazno insistiranje, čovek ubrzo pređe na stvar. Premijera, reče, izuzetno zanima da li treba ići na prevremene parlamentarne izbore i na taj način progurati Tomu u drugi mandat – ma koliko to bilo pogubno po džep prosečnog građanina Srbije?

Holms je razmišljao trenutak-dva, a onda je dohvatio violinu i strastveno zasvirao numeru iz serije „Selo gori a baba se češlja“.

„Šta znate o Mony čokoladici?“, Holms iznenada prekinu muziciranje i oštro prostreli prvu rezervu drugog sekretara premijerovog kabineta.

„Obična čokoladica sa rižom. Premijer je mnogo voli, što se vidi po njemu.“

„A-ha, Votsone, zapišite ovaj detalj! A sada – recite mi, dobri čoveče, da li nešto znate o Frojdovom narcizmu malih razlika?“

„Ovaj, diplomirao sam na Megatrendu.“

„U redu, ne naprežite se. Reč je o teoriji po kojoj se mali narodi, uz to prilično slični, mrze upravo zbog te sličnosti. Upamtite to. A sada, odnesite ovu cedulju premijeru, kao i Krašovu Dorina čokoladicu s rižom – da mu čitanje bude slađe.“

„Votsone“, uzviknu Holms kada točkovi metalikcrnog A6 najzad zaškripaše u pravcu Nemanjine. „U pravu ste – monyzam malih razlika predstavlja posve nebitan detalj u ovom trenutku. Nažalost, i u Hrvatskoj i u Srbiji će i ubuduće postojati tipovi koji će u najbesmislenijim stvarima tražiti povod za izliv nacionalne mržnje. Srećom, postoje i oni drugi – neopterećeni, koji ulivaju nadu.“

„I? Šta ste napisali premijeru?“, upitah nakon kraće stanke.

„Manite se opštih izbora. Stop. Kandidujte Nikolića. Stop. Sa opozicijom koja nije kadra da stane iza jednog (zajedničkog) kandidata i moja kućepaziteljka, gospođa Hadson ima izgleda da postane predsednik. Stop.“