NLO protiv DB-a

Suprotno tome, ovlaš ću se dotaći teme koja se na prvi pogled neopravdano razvlači po marginama javnog govora, iako je zapravo sveprisutna i aktuelna, kako u globalnom selu, tako i u lokalnim zaseocima. Reč je o borbi između neoliberalne organizacije društvenog života (NLO) i države blagostanja (DB). O čemu se radi? S jedne strane imamo transnacionalne elite koje nastoje da tržišni fundamentalizam, takmičenje, egoizam, strategiju niskih nadnica, fleksibilizaciju rada i radnih ugovora, devastiranje socijalne politike (ukratko NLO) nametnu kao ključne vrednosti što većem broju država. S druge strane imamo pokušaje starog dobrog Welfare State-a, ili onoga što je od njega ostalo, da tu i tamo očuva deliće vlastitog socijalno-paternalističkog stratedžika.

Problem je taj što se o ovoj borbi između neoliberalne organizacije i države blagostanja ne govori javno. Njeni se akteri ne nazivaju pravim imenima. Štaviše, pojedini „stručnjaci“ ih proglašavaju „tehnološkim viškovima istorije“, premda nije malo onih koji u tome vide samo pragmatičnu zamenu teza. Pojedini se, doduše, periodično osmele da stvari nazovu pravim imenom, ali to ne umanjuje činjenicu da većina ljudi doživljava NLO kao špansko selo, a DB kao nešto što više ne funkcioniše kako treba čak ni u Skandinaviji. To razume se nije u potpunosti tačno, jer različite kombinacije naddržavnih neoliberalnih strategija napada s jedne, i odbrambenih državnih taktika tzv. socijalnog kapitalizma s druge strane, oblikuju različite društvene pejzaže širom globalnog sela. Tako u SAD preovlađuje neoliberalna organizacija, a u Švedskoj država blagostanja.

Što se tiče našeg lokalnog zaseoka na periferiji globalnog sela, situacija je komplikovanija nego što na prvi pogled izgleda. Višedecenijska razgradnja samoupravne DB pod unakrsnom paljbom NLO „odozgo“ i „burazerske“ privatizacije (BP) „odozdo“ učinila je svoje. Tako je većem delu ovdašnjeg radnog sveta, bilo da se radi o manuelcu u radnom kombinezonu ili bankarskom nižem službeniku u lister odelu, namenjen brutalni neoliberalizam, povremeno ublažavan državnim intervencijama i keš kreditima. U odnosu na njih daleko manji broj efekata postsocijalističke transformacije pogađa partijsku nomenklaturu, biznis, estradu i tome slično. Zar tu onda nije po sredi uspešna i manje uspešna fleksibilizacija? Preciznije, jedan segment tog neoliberalnog imperativa današnjice. A on glasi da treba biti prilagodljivog mentaliteta, savitljivog duha, gipkog karaktera. Pa kako se ko snađe u tranzicionim vrtlozima.

Danas, ruku na srce, postoje različiti oblici prilagođavanja zahtevima vremena. Čak i mitske ličnosti postaju žrtve fleksibilizacije. Uzmimo Džejmsa Bonda koji sa martinija prelazi na pivo. Zar to silaženje s konja na magarca nije prilagođavanje zahtevima tržišta i biznisa koje za posledicu imaju eroziju karaktera ličnosti? Radnik pristaje na manju platu, duži radni dan i maltretiranje pretpostavljenih samo da bi zadržao kakav- takav posao. Poslodavac, naročito onaj iz sfere krupnog biznisa, fleksibilan je u doniranju „prijatelja“ iz političke elite. Vlada gipko vrluda između zahteva nadnacionalnog MMF-a i nacionalnog biznisa.

Političar se prilagođava mešanju ideološke salate, kako bi mu predizborna priča poprimila uverljivost Markesovog fantastičnog realizma. Na kraju krajeva, nije tako jednostavno pomiriti Kardeljevu samoupravnu teoriju sa neoliberalizmom Fridriha fon Hajeka, da bi se nakon svega, a na radost birača, dospelo do socijalnog liberalizma Džona Stjuarta Mila.

Uostalom, čitajte između redova teoriju i praksu aktuelne predizborne kampanje. Zapazićete raznorazne, naoko smislene, a u stvari nategnute taktike fleksibilnog pomirenja neoliberalne organizacije i države blagostanja. Još samo kada bi ih pritom onako uzgred nazvali i pravim imenima.