Tomas i čovek lokomotiva

Elem, trasa od pet stotinjak kilometara pruge, koju su davnih 50-ih godina prošlog veka u znoju lica svog počeli da grade posleratni entuzijasti, do ovog leta se mogla prevaliti i za 12 sati – s tim što je višečasovno kašnjenje (neretki kvarovi pre ili za vreme putovanja) neprestano visilo kao Damoklov mač nad glavama nedužnih putnika. Rečju, nikada niste bili načisto gde ćete se obresti kada svane – u blizini Priboja ili kod Trebaljeva, iznad kanjona Morače.

Ovog leta trasa je usled oštećenja pruge između Valjeva i Požege (posledica biblijskih poplava) izmenjena, pa se umesto preko Lazarevca i Valjeva, putuje zaobilaznim pravcem preko Lapova i Kraljeva do Užica. U svakom slučaju, idealna prilika da upoznate prirodne lepote Pomoravlja – pogotovo što se voz kreće brzinom usporenog snimka pa vam svaka sekvenca krajolika trajno ostaje urezana u pamćenje. I što je najinteresantnije, voz ne kasni. Putovanje traje 16 i po sati – i tačka. Ono istina je, nakon što stopalima konačno dodirnete peron, osetite se pomalo slobodnolebdeće, ali vas to osećanje napusti već nakon prve kafe u kombinaciji s novinskim napisima o uspesima vladine vozne kompozicije.

Prethodno ste imali dovoljno vremena, gmižući vozom po šumama i gorama naše zemlje ponosne, da detaljno izmaštate elaborat o efikasnijem prevozu ljudi i roba na relaciji Beograd-Bar (onde prokopati tunel, tamo izravnati brdo, dole sagraditi most), nadajući se danu kada će i našim prugama jezditi „japanci“. Ali vas odjednom iz slatkog dremeža prene izjava generalnog direktora Hemofarma Ronalda Zeligera o vladinoj voznoj kompoziciji i premijeru Vučiću kao lokomotivi.

Nakon 16 i po sati lomatanja trasom od 500 kilometara slične železničke metafore vam moraju delovati kao montipajtonovski humor. Ipak, to oko lokomotive i Vučića uopšte nije sporno. Štaviše, stvari stoje kako stoje i to je (što bi nadrealisti rekli) hiperrealizam tekućeg trenutka. Ono što eventualno zbunjuje jeste dilema na koji to voz gospodin Zeliger misli – na ovaj naš malo brži od bicikla ili na onaj supersonični iz zemlje izlazećeg sunca? Na koncu, to i nije toliko bitno – ako se bar malo kotrljamo unapred. Problem jedino iskrsava kada japanska lokomotiva povuče srpsku kompoziciju po izanđalim šinama na trulim pragovima – što u startu odiše nagoveštajem katastrofe.

Međutim, nije tu kraj železničkim temama. Pravi rebus, dostojan najinventivnijih stranica romana Agate Kristi, predstavlja vest o premijerovoj nameri da na mesto prvog čoveka Železnica Srbije postavi biznismena Milana Beka i Bekovom pozitivnom odgovoru na tu nameru. Zapravo, reč je o spletu misterioznih momenata kojima obiluje pomenuta vest. Na prvom mestu treba obratiti pažnju na misteriozni nastanak same priče o nameštenju, i to u situaciji kada premijer izričito tvrdi kako je srpskim biznismenima uopšteno (dakle, potpuno neobavezujuće) poručio da bi bilo dobro kada bi se latili upravljanja državnim preduzećima (u „autu“). Misterija je i kako je Beko na osnovu takve Vučićeve krajnje benigne poruke, izgradio pretpostavku da upravo njemu pripada preuzimanje rečene fotelje.

A zapravo sve nekako vuče na misteriozni dil na koji bi se potom sasvim zgodno moglo nadovezati još misterioznije pitanje – koja motivacija nagoni vlasnika Luke Beograd da prihvati upravljanje poluispravnom lokomotivom. Odnosno, koje ideje gone premijera Vučića da kontroverznog biznismena preporučuje za takvo jedno mesto? Obaška što je verovatno najveća od svih misterija ona da u Srbiji izgleda ne postoji stručnjak iz oblasti železničkog saobraćaja koji bi bio kadar da putem fer konkursa postane direktor Železnice. Čovek izvan politike i biznisa.