Atomska vrteška

Pet stalnih članova Saveta bezbednosti, EU i Nemačka, posle petnaestomesečnog prekida ubeđivanja za stolom, sa Irancima su našli obrazac za predah u hodu po zategnutom konopcu. Izrael, kao najzainteresovaniji posmatrač sa strane, jedini se javio drugačijim uverenjem, prvim utiskom premijera Benjamina Netanijahua da je opreznim posluženjem šargarepe umesto batine „Iranu data besplatna karta“ za „atomski voz“: „Dobio je pet nedelja da nastavi obogaćivanje (uranijuma) bez ikakvog ograničenja i ometanja.“

Jevrejskoj državi, kako se ponavlja u propovedima Teherana, nije mesto u svetu, ali se u hirurškom pretraživanju političkih izjava, sa više mesta, otkriva da Islamska republika ne preti da će ona svojom akcijom „ispravljati istoriju“.

Izrael čita drugačije. Jerusalim uporno smatra da je 2013. godina poslednji, kritični trenutak za preventivni udar, kako bi se Iran „na vreme“ sprečio da sastavlja N bombu. Posle tog roka, jevrejska država strepi, da će čitav nuklearni program biti smešten duboko pod zemlju, nedostižan i za najsavršenija oružja, kojima bi bio prekinut.

Baronica Ketrin Ešton, spoljnopolitička predvodnica Evropske unije, zadovoljno je ocenila da su desetočasovni pregovori u Istanbulu bili „konstruktivni i korisni“. Veoma slična je i ocena iranskog ministra spoljnih poslova Ali Akbara Salehija, koji kaže da je skup bio „pozitivan i konstruktivan“, uz poslovnu ponudu razmene, kakvu navodi agencija Rojters: „Ako Zapad želi da preduzme mere građenja poverenja treba da počne od (skidanja) sankcija, jer ta akcija može da ubrza proces pregovora kojima bi se postigao rezultat.“ Sprečavanje izvoza nafte i finansijskih transfera je presudno, mada – Teheran je ubeđen – ne i sudbinsko isušenje. Analitičari smatraju da se Brisel još uzda u mađioničarsku veštinu kombinovanja rasprava, podsticaja i sankcija.

Međunarodna atomska agencija UN, svetski nadzornik ponašanja, i u poslednjem izveštaju navodi „zabrinjavajući porast iranskih kapaciteta za obogaćivanje uranijuma“. Još od 2009. postoji izvesna saglasnost Zapada i Teherana o deponovanju manje obogaćenog uranijuma u treće zemlje u zamenu za kontrolisano obezbeđenje nuklearnog goriva potrebnog za iranski reaktor, koji se koristi u medicinske svrhe. Za svaki budući sporazum, ako bi se njime poslužilo, potrebno je modifikovanje takvog papira, zaključuju upućeni.

Naime „medicinska čistoća“ uranijuma je dvadeset procenata, a kao sirovine za nuklearno oružje devedeset, što sa te „lekovite linije“ nije teško postići. Kako piše nedeljnik Špigl Iran bi za početak morao da prenese u inostranstvo 120 kilograma svog dvadesetopostotnog goriva, kao i najveći deo od pet tona siromašnijeg uranijuma (3,5 odsto), ostavljajući kod kuće samo neophodnu količinu za energetske pogone.

Vašington, kao sigurno najuticajniji igrač u zamršenom kolu, razapet je između sprečavanja Irana da radi na nuklearnoj bombi i sprečavanja Izraela da potegne za samostalnom vojnom akcijom, uz ponavljani stav da su „sve opcije na stolu“. Akterima ili najneposrednije zainteresovanima (duga lista uključuje i Rusiju, Kinu, Indiju, naravno i Tursku) zapravo je potrebno vreme, pa otuda i svima dobrodošla istambulska slamka. „Želimo da mogući proces sada pretvorimo u ozbiljan dijalog“, kaže Keti Ešton, što je još na dugom štapu.

Islamskoj republici je, za sadašnju nuklearnu slagalicu bilo potrebno više od dvadeset godina, sabrao je Njujork tajms. Zanimljiv je i spisak odrastanja ostalih u atomskom društvu: Amerikanci su svoju prvu bombu napravili i upotrebili 1945, a što se tiče oglašavanja upisa u klub, sovjetska proba je zapamćena 1949, britanska 1952, francuska 1960, kineska 1964, indijska 1974, pakistanska 1998, severnokorejska 2006. Izrael, koji nije potpisnik Sporazuma o neširenju, nikad nije potvrdio da decenijama poseduje sopstveni bogat arsenal nuklearnog oružja. Južna Afrika je proizvela bombu, ali se onda i javno odrekla „blagodati“ vlastitog dostignuća.

Teheran je zakoračio u ove vode davnih pedesetih, uz pomoć američkog globalnog programa Atomi za mir. Pre islamske revolucije 1979 (kad je ajatolah Homeini na kratko obustavio projekte i osudio atomsko oružje), šah Reza Pahlavi „u okviru razvoja i modernizacije“ pregovarao je sa Sjedinjenim Državama, Francuskom i Nemačkom o nuklearnoj energiji i ideji „dvadeset iranskih reaktora“. Svaka vrteška – pa i atomska – je nezaustaviva i, naravno, nepredvidiva.