Bibijev hod po mukama

Optužbe za mito i korupciju se gomilaju, „u burnom toku mirnog razvoja“. Dosadašnja policijska saslušanja i istraga, preporučuju tužiocu podizanje optužnice protiv predsednika vlade.

Nalazi policije, po zakonu, ne obavezuju Bibija na ostavku, a on kao lažne odbacuje sve nabrojane krivice. Kaže „ne vode ničemu“, a kreću se od darova u skupim cigarama i pićima, preko „kupovine“ ulepšane slike u medijima, do – kao uzvratna prijateljska usluga – izgleda za milionsku dobit velikoj telekomunikacionoj kompaniji Bezek.

Hod po mukama neprikosnovenog vođe Likuda i desničarske dugo vladajuće koalicije pokreće svekolika domaća preračunavanja, ali i mogući uticaj na varničave izraelsko-palestinske odnose, pa i čitavu bliskoistočnu slagalicu.

Bibijevi najžešći protivnici, nestrpljivo i svakako preuranjeno (bez obzira na policijske dijagnoze) uveliko o Netanijahuu govore kao o „hromom predvodniku, koji upravlja zemljom istrošenim autoritetom“.

Ugledni Haarec, izvesno ne sklon premijeru, odmereno ukazuje da Benjamin Netanijahu „održava snažnu podršku u svojoj Likud partiji, gde se niko i ne usuđuje da nagađa ko bi mogao da preuzme njegovo mesto“. List primećuje i da se karte neprekidno mešaju.

Telavivski dnevnik istovremeno podseća i Bibijevu veštinu da ne izlazi na izbore pre nego što unapred obezbedi koaliciju ili bar ugovori temelje za kasniju podršku. Ministarka pravde Ajelet Saaked iz ultranacionalističke partije Jevrejski dom smatra da predsednik vlade u sadašnjim okolnostima može da ostane na dužnosti do kraja (mogućeg) suđenja, ali „pripadnici koalicije će verovatno razmotriti svoj pristup na osnovu odluke i postupka javnog tužioca“.

Poznavaoci razmatraju tri scenarija.

Najdramatičniji korak bi bio da neko od partnera odluči da izađe iz vlade, a da Bibi iz opozicije ne nađe popunu.

Sledili bi izbori u proleće ili početkom leta. Neke stranke već se spremaju za takvu priliku. Cionistička unija, udružena lista laburista i Zelenog pokreta – druga po veličini u Knesetu – razaslala je članstvu uputstvo da se – kako je napisao Avraham Gabai – „pripreme za skore izbore, pošto je Netanijahuova era okončana“.

Druga je, šahovskim jezikom rečeno, da se Bibi se jednim potezom skloni, ali da se sadašnja koalicija održi u igri i nađe novog političkog prvosveštenika, što znači da ministri sačuvaju mesta, a Likudu bez pogovora ostane položaj predsednika vlade.

Iz opozicione partije Ima budućnosti (Ješ atid) ubačena je ideja njenog lidera Jaira Lapida (čiji je otac rođeni Novosađanin Tomi bio političar prethodne generacije) da sam Netanijahu „uzme odsustvo“ dok se situacija ne reši, čak i ako ne bude planova za nove izbore.

Verovatnije od svega je, zasad, da se sadašnji premijer (deveti u istoriji Izraela) održi bar „do daljeg“ i pored baraža sumnji i optužbi koje ga zasipaju. To posebno pogoduje veoma uticajnim ministrima odbrane Avigdoru Libermanu i unutrašnjih poslova Ariju Deriju da se – kako upućeni vide – „osećaju veoma udobno“, pošto su i sami prethodno iskusili korupcijsko rešetanje.

Postojeća mesta su sigurno pouzdanija, kažu komentatori skloni jednostavnim računicama, nego neizvesna raspodela dobitaka u nekom budućem Knesetu. Najnovija anketa, ako bude brzih izbora, ipak predviđa pobedničku prednost Likudu (znači i desnu koaliciju) i pored tereta koji nosi Benjamin Netanijahu, pošto je – posle prethodno sabranih grehova – samo pre par dana pet sati saslušavan o načetoj aferi Bezek. Zanimljivo je da je u ovoj proveri raspoloženja javnosti drugo mesto pripalo Lapidovom Ješ atidu, što ukazuje na povratnički put ove sekularne partije, postrojene desno od centra, ali bez imalo naklonosti za udruživanje sa ultrareligioznim partnerima.

Razmatra se još jedan osetljiv element, koji – ističe Alison Kaplan Somer – može da sačuva postojeću vladu: „Veći vojni sukob – na severnom frontu sa Libanom i Sirijom ili u Gazi sa Hamasom – vodi ulasku političara u „nacionalni stroj“, što znači ostavljanje na stranu podela, kako bi se Izrael pokazao čvršćim pred neprijateljima.“ Ova analitičarka dodaje da Bibijevi lojalisti „veruju da je on izuzetno snažna i sposobna ličnost za vanredne prilike i spremni su da previde neke njegove lične slabosti – bile to cigare ili šampanjac ili čak usluge bogatim medijskim baronima u zamenu za ulepšane opise porodice.“ Naime, i Bibijevu suprugu Saru, istražitelji iz policije posebno saslušavaju, otvarajući „crni dosije prve dame“.

Benjamin Netanijahu nastoji da pokaže kako, i pored svega, kao izraelski deveti premijer čvrsto drži dirigentsku palicu: prošlih nedelja boravio je – uz kraljevski tretman – u Indiji, potom na forumu u Davosu i na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, a upravo je u Vašingtonu imao peti susret sa Donaldom Trampom, koji mu je nagovestio dolazak u Jerusalim u maju „da preseli ambasadu SAD iz Tel Aviva“.

Topao doček u Beloj kući veoma se razlikuje od ispraćaja, kakav je imao kod kuće. NJujork tajms je to sažeo u rečenicu: „Sastanak (Netanijahu – Tramp) je došao u vreme u kome su obojica lidera pod domaćim pritiskom istraga nad njima i njihovim porodicama.“

„Sve teče, kao i obično“, tvrdi Bibi, trudeći se da uveri sebe i Izraelce da ne hoda po mukama, što bi trebalo i da znači – kako je rekao jedan njegov posebno revnosni navijač – da se „neće valjda zbog tričavih (stotina hiljada ili miliona) dolara pokrenuti (politička) giljotina“.