Braća ne odustaju

Nedužne žrtve su koliko policajci duž Nila i na Sinaju, toliko i građani koji su izašli na ulice ubeđeni da su štit izborne volje nacije. Potezanjem mača ne mogu da se svode računi, ni da se čuvaju interesi i kad ima razloga da se kažnjavaju izneverena očekivanja i obećanja.

Smirenje u raspolućenoj naciji nije na pomolu. Skoro hiljadu mrtvih, ali i više od četrdeset spaljenih i razrušenih hrišćanskih crkava (Muslimanska braća su Kopte svrstala u neprijateljski front) je opasna najava, koja može da vodi čak sirijskom stanju, ako ne bude dovoljno brzog hlađenja glava, a i razumno odmerene pomoći sa strane.

Kolumnista Gardijana nabraja šta su neodložne potrebe: puštanje iz zatvora Mohameda Mursija i njegovih bliskih saradnika, održavanje izbora za predsednika i parlament sa ustavotvornim ovlašćenjima najkasnije do oktobra, na kojima partija Muslimanske braće može da učestvuje i, naravno, obnova rada zatvorenih televizijskih i radio stanica islamskog opredeljenja. Dobro ukazuje: „Da bi Egipat izbegao povratak u okamenjenu diktaturu, njegov narod mora da nađe rešenje i da zajedničkim glasom (i sa Muslimanskom braćom) otvori kišobran udruženoj kampanji za povratak civilne vlasti, ako zatreba i novim uličnim protestima. Inače, kad jednom okonča sa islamistima, vojska će krenuti na sve sekularne snage koje pozivaju na slobodu i socijalnu pravdu, upravo kako je činila i u eri Hosnija Mubaraka.“

Mursi je na islamskom poletu dobio predsedničke izbore. Ali, i protivnik na biralištima Ahmed Šafik, bivši komandant vazduhoplovstva i poslednji Mubarakov premijer, osvojio je preko 48 procenata glasova. Veoma veliki broj sekularnih građana i pripadnika srednje klase opredelio se za Mubarakovog partnera, ne za budućnost sa islamistom.

Armija, samo pošto se nevoljno i na kratko formalno povukla sa mesta prvosveštenika, nikako ne odstupa sa mesta vrhovnog žreca, držeći se tradicije od svrgavanja Fahdove kraljevine 1952 (Nagib, Naser, Sadat, Mubarak, pa i prelazni moćnik Tantavi).

Analitičari pritom rado porede ranije mesto Kaira kao gotovo potpunog stožera arapskog sveta sa sadašnjim prilikama u kojima Egipat vide kao izvor potencijalnih nevolja. Po nalazu Tajma „njegova nestabilnost, korupcija i neprilagođenost stvarnom trenutku čine ga plodnim tlom za radikalizam i islamsku ratobornost, dok bi u vremenu postarapskog proleća morao da bude laboratorija demokratije“.

Evropska unija i Amerika polovičnom i neodlučnom terapijom (razapeti između principa i praktičnih potreba) pristupaju hlađenju „provrele kaše“, držeći se još sitnih koraka disciplinovanja, čak i kad je javno smatraju odgovornom za nesprečavanje nasilja. Dotle, general Sisi sa armijom i dalje uživa netaknutu podršku bogatih petrolejskih država Persijskog zaliva, najpre Saudijske Arabije i Ujedinjenih Emirata, koji su obećali milijarde dolara pomoći. Suprotno je, u bližem i daljem okruženju, raspoloženje iz Katara, Tunisa, Gaze, Turske i Irana.

Bliski istok je, kao i uvek, nepresušan lavirint.

Ugledni kairski Ahram u svom onlajn izdanju najavljuje skoru objavu prve provere mogućeg smirenja, predlog komiteta koji priprema amandmane ustava iz 2012, koji bi – po zvaničnom objašnjenju – trebalo da vodi „u punu demokratiju pod civilnom vlašću“. U takvom nacrtu predviđa se da „ustav mora da nametne zabranu političkih partija utemeljenih na religiji“. Uvođenje ovakvog stava je vraćanje člana 5 Mubarakovog ustava iz 2007, kažu eksperti i upozoravaju da se novi ešalon služi obrascem svrgnutog autokratskog vladara. Iz Pripremnog komiteta objašnjenje je da postupaju po zahtevima više od 400 političkih, ekonomskih i socijalnih institucija koje se zalažu za „potrebu zaštite Egipta od pokušaja islamističkih elemenata da se promeni građansko-sekularna priroda zemlje i da se prepusti religioznoj oligarhiji“.

Istovremeno – kako se nagoveštava – sačuvaće drugi član islamističkog ustava iz 2012, koji propisuje da je „šarija glavni izvor zakonodavstva u državi“, čime treba da se naglasi islamski identitet Egipta“.

Učitelj iz Ismailije Hasan al Bana sa šestoricom službenika Suecke kompanije osnovao je 1928. Muslimansku braću, koju su tadašnje britanske vlasti u prvom trenutku pomogle izgradnjom džamije iz koje su počeli misiju panislamske, religiozne, političke i socijalne organizacije. Osamdeset pet godina Braća vode svoj sveti rat za pročišćenje duša Egipćana i ovozemaljske vlasti: ne pobeđuju, a još manje se predaju.