Hleb i voda

Izobilje i vode i žita je presušilo i već dugo i sve više, život na obalama je tegoba pred kojom posustaju režimi i ideologije, dok propovedaju svoja raznolika uverenja.

Kairo je najveći uvoznik pšenice na svetu, troši četrnaest miliona tona godišnje, jer su i Egipćani u samom vrhu potrošnje hleba sa 180 do 200 kilograma po stanovniku. Sadašnje zalihe žita od pola miliona tona dovoljne su za još dva meseca. Egipat, naime, svake godine uvozi oko deset miliona tona, čemu se dodaje domaća žetva, da bi se stanovništvo prehranilo jeftinim lepinjama (vekne se po bliskoistočnim običajima ne mese), čiju bagatelnu cenu već šest decenija održava država, kao načinom čuvanja socijalnog mira, pouzdanijim od svake visoke politike.

Početkom pedesetih, brzo posle revolucije Slobodnih oficira, Gamal Abdel Naser je uveo – uz još neke osnovne prehrambene proizvode, kao što su pirinač, šećer, ulje, čaj – ishranu nacije hlebom po simboličnom cenovniku, dok je pravi trošak namirivan iz budžeta. Kad je predsednik Mohamed Anvar Sadat januara 1977. pokušao da lepinju sa pola poskupi na jedan pijaster, u demonstracijama u Kairu i drugim gradovima bilo je više desetina mrtvih, tenkovi su izvedeni na ulice, pa je – uzgred da se pomene – predsednik Tito sa suprugom Jovankom otkazao jednonedeljni zimski odmor u Asuanu. Hosni Mubarak je 2008. pokušao da osetljive cene prevede u normalne, ali su ga neredi izazvani nestašicom naterali da odustane, kao što i skorije zamisli o bonovima za jeftino osnovno snabdevanje i slobodnim cenama nije moglo da uspe. Mohamed Mursi je, kao predsednik, čak svetovao građane da pažljivije i manje jedu.

Čini se da je lepinja teška 130 grama nedodirljiva.

Četvrtina budžeta odlazi na dotiranje cena hrane i drugih nasleđenih „narodnih potreba“; uteha je siromašnima, „vruć krompir“ vlastima. Od februara Egipat je, zbog nemaštine u državnoj kasi, prestao da kupuje pšenicu u svetu, navodi agencija Rojters, „što je u periodu od mnogo godina najduže odsustvo ovog uvoznika sa tržišta“, koji je uvek ugovarao bar polugodišnje zalihe.

Glavni prodavac žita Kairu je Rusija, i njen nagoveštaj „potrebe razgovora o humanitarnoj isporuci pšenice“, upućenima zvuči kao moguća politička korekcija ranijeg odbijanja Kremlja – tokom Mursijeve posete u aprilu – da pristane na „povlašćenu pogodbu“. Ako bude dugoročnog finansiranja, Egipat će prihvatiti – procenjuju upućeni – uz opasku da je „možda u pitanju čišćenje silosa, pa ruska vlada hoće da kao pomoć ponudi zalihe iz stare žetve“.

Egipat u ovom času može da se pojavi na žitnoj pijaci pošto je postmursijevskoj vlasti stiglo obećanje o dvanaest milijardi dolara gotovine, donacija i zajmova od Saudijske Arabije, Kuvajta i Kuvajta – kao neophodna transfuzija. Devizne rezerve pretekle od Mubaraka od 36 milijardi dolara prepolovljene u kratkoj Mursijevoj vlasti, koju je komentator Haareca opisao kao „visoku cenu plaćenu za islamski režim, kradljivca revolucije 2011, rušenja Hosnija Mubaraka, ali i sebe, povukavši pritom u provaliju i čitav Egipat sa sobom“.

Premijer prelazne vlade „povratka na pravi put“ Hazem al Beblavi poručuje preko kairskog lista Dejli njuz: „Uspeh revolucije ne znači da je vreme podele plena, već pre svega da je potrebno više rada, kad je teret jednom skinut sa leđa.“ To nagoveštava da dolazi vreme da se menjaju običaji, bez obzira na navike i rizike. Hleb neće moći da bude večna mana sa neba.

Egipat je najnaseljenija država na Bliskom istoku: od 1950 sa dvadeset miliona stanovništvo se udvostručilo do 1980, danas dostiže skoro devedeset, pa je – razložna formulacija – kako je sve više ugrožena „bezbednost preživljavanja“. Nema dovoljno pšenice, a godišnji manjak vode je – i pored 58 milijardi kubnih metara godišnjeg dotoka – sedam milijardi, iako je Nil sa 6695 kilometara najduža reka sveta. Plodno egipatsko zemljište povlači se pred erozijom, povećanim salinitetom i postaje pustinja.

I danas važeća pravila korišćenja zaliha Nila postavila je 1929. britanska kolonijalna uprava dodelivši Egiptu i Sudanu (tada jedinstvenom posedu Imperije) pravo na 75 procenata vode, a afričkim državama uzvodno da podele ostatak „na kašiku“. Stvarne potrebe svih, i dobitnika i gubitnika neizmerno su veće. Otud i neprekidne nesuglasice devet država nilskog bazena. „Nasledno su privilegovan Kairo i Kartum“, smatraju ostali, Etiopija i južniji nezadovoljnici, i uz to uporno tvrde da „Egipat, zbog loše izvedenih brana gubi petinu svoje vode, što je više nego što gornji tok traži da mu se odobri“.

Ne jednom, posle borbi za oslobođenje od kolonijalne uprave, pretili su međusobni ratovi slobodnih država kao put do novog sporazuma; nedavno je čak i Mohamed Mursi, već uveliko u nevoljama, pokušao borbenim pokličem da prizove domaću patriotsku podršku protiv – Adis Abebe.