Jurijev vek

Poslednju redovnu kolumnu „Ispod crte“ u ljubljanskoj Mladini napisao je pre deset dana. U tekstu „Brige Dobrice Ćosića“ podseća na vidovitost srpskog pisca o „odlasku Slovenije“, u davnom razgovoru vođenom u bašti američkog ambasadora Zimermana u Beogradu i beleži svoje sadašnje nedoumice o praksi slovenačke nezavisnosti. Krajem prošle nedelje, uz porodični ručak u Piranu, već je govorio o sledećem petku – „razmišljam o Poljskoj“.

Okončana je zapravo čitava epoha novinarstva na ovim prostorima, u kojoj je Gustinčič, izvesno, bio najistaknutiji, ne i jedini. Stariji pažljivi čitaoci posle tog doba neretko osećaju prazninu, koju ne uspeva da popuni česta instant ponuda, a medijskoj profesiji, isuviše obuzetoj nadmetanjem, pukim preživljavanjem i iskušenjima spoljne i unutrašnje kontrole, ostaje Jurijev amanet.

U beogradskoj Politici je proveo više od tri decenije, najviše kao dopisnik iz Londona i Njujorka, kao izveštač iz mnogih „vrućih“ zemalja i redakcijski komentator. Poslednjih decenija u Ljubljani je radio na Televiziji Slovenije i za Mladinu. Uvek je rado ponavljao da je „srpski i slovenački novinar, čiji je ugled stvorio Beograd“. Podseća i na druge spojeve: „Bio sam 35 godina (do 1985) u listu koji je osnovao sin Slovenca (Vladislav Ribnikar), a u Ljubljani, gde se preselio, gradonačelnik je sin Srbina (Zoran Janković).“

„Jurij je za mene bio jedan od onih novinara koji su vodili otpor prema ideologizaciji profesije, bio je stub profesionalizma“, kaže Momčilo Pantelić, ugledni spoljnopolitički novinar, koji je bio poslednji beogradski urednik Gustinčiču – mlađi po godinama šef starijem, iz čijeg se iskustva zapravo učila profesija. „Kod njega ni kad biste ga sada čitali, ne biste našli ni malo ideološke primese, iako je živeo i pisao u najidelogiziranijem vremenu hladnog rata. On je uspeo sam tome da se odupre. Sa Istoka su nas pratili da bi saznali šta je na Zapadu, sa Zapada, šta je na Istoku.“ Jurij je jednostavno objašnjavao: „Najveća vrlina i cilj novinara je distanca. Smatran da svako u tom poslu treba da poseduje dozu skeptičnosti, kako prema sebi, tako i prema svemu čemu pristupa.“

Kad je u oktobru 2011. poslednji put boravio u Beogradu, Momčilo Pantelić je predstavio fenomen Gustinčiča čitaocima Politike. Taj intervju je i svojevrsna oporuka:

„Rođen u Italiji, u Trstu, odgajan na slovenačkom, školovan još i na ruskom i nemačkom, slavu je stekao kad je ljude, koji su sebe i svet oblikovali na engleskom, opisivao na – srpskom. Razgovaramo povodom njegovog nedavnog ulaska u desetu deceniju života. Dugovečnost mu je, čini se, povezana sa novinarskim stilom („stil je čovek“). Njegovi napisi – u kojima je rečima tesno, a mislima prostrano – odolevaju prolaznostima“…

„Distanca se ranije lakše uspostavljala, jer je bilo više vremena za rasuđivanje. Sada često mladi novinari jednostavno iskoriste ono što dobiju. Nedostaje i odmerena doza skepse bez koje, takođe, nema dobrog novinarstva… U čitavoj priči o mom životu nastojao sam da pronađem srednje rešenje, da nijednu temu ne odbacim, ali da uvek razmislim u kakvom ću obliku da je napišem. To je bio moj aksiom“, govorio je Gustinčič.

Poveravao se da je njemu novinarstvo „paralelna“ domovina, područje na kome je uspostavio specifičan profesionalni suverenitet, koji štiti „koliko god je mogućno“ od uplitanja spolja. „Neki su, doduše, mislili da ja postajem ono što me okružuje a, u stvari, dobro sam se osećao svuda gde sam duže boravio. Voleo sam Moskvu (proveo u njoj dvanaest godina do 1944, uz oca „profesionalnog revolucionara“), najviše volim London (u kome je do 1966. radio devet godina i gde mu je supruga, Beograđanka Radmila Gavrilović, pomagala u ovladavanju srpskim jezikom i rodila sina Andreja, sada takođe novinara), a volim i Njujork (14 godina, do 1983), Prag (o čijem je „proleću“ 1968. izveštavao), Beograd, Ljubljanu.“

Requiescat in pace, Jurka.