Kosovska sinagoga

Napuštena zgrada nekad doma za stare u Prizrenu, na kojoj su prozori i vrata još daskama zaštićeni od propadanja i nezvanih posetilaca postaje bogomolja. Times of Israel – poznate elektronske novine – detaljno opisuje probuđeni duhovni život i obnovljeni puls male zajednice u kojoj jedva da neko zna maternji jezik ili nešto više o judaizmu.

Reporter Lari Luksner otkriva polet 72-godišnjeg Votima Demirija – koga opisuje kao – „patrijarha“ malobrojnih kosovskih Jevreja – i podršku više muslimanskih aktivista, poput profesora kardiologije Irfana Duljsia, a naravno i pomoć jevrejskih organizacija iz sveta.

Isak Asiel, rabin Srbije, objašnjava da su sadašnji Jevreji na Kosovu najpre potomci majki, koje su se pred Drugi svetski rat i njegovim tokom udavale za Albance ili Turke, kao što kaže da je i u Srbiji „među tri hiljade članova Saveza jevrejskih opština mnogo manje Jevreja, jer su u članstvo upisani i supružnici – nejevreji“.

Jevrej od oca i majke, veoma uvaženi izraelski novinar, godinama ugledni saradnik i beogradskih listova (NIN, Borba, Politika), Raul Tajtelbaum, rođen u Prizrenu decembra 1931, u svojim sećanjima na prošlo doba je zabeležio: „Rastao sam u živopisnoj varošici udaljenoj pet kilometara od granice sa Albanijom. Bili smo jedina jevrejska porodica u mestu. Moj otac Josef je bio lekar, a majka Paula medicinska sestra. Drugovi su jedva izgovarali moje čudno prezime. Bio sam dvanaestogodišnjak pred bar micvom (verskim punoletstvom), kad su u jesen 1943. počele velike nevolje posle kapitulacije Italije. Vermaht i SS vojnici su ušli u to područje (dotle pošteđeno deportacija) i sa njima Ajhmanovi izaslanici. Dali su se sistematski u potragu za Jevrejima. Kupili su nas jednog po jednog, one koji su se skrivali i koji nisu uspeli da pobegnu, stare i mlade, decu i bebe. Bio sam u jevrejskom transportu od 437 pohvatanih, otpremljenom sa Kosova teretnim vagonima prema koncentracionom logoru Bergen Belzen, preko beogradskog Starog sajmišta. Mnogo godina kasnije utvrdio sam da smo u pedantnom nemačkom popisu zatvorenika bili zavedeni – po nacionalnosti – kao „Albanci“, a ja pod brojem 4657 i bez zanimanja.“

Raul se, preživevši pakao fašizma, posle rata vratio prvo u prizrensku srednju školu i, konačno, maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. U Izrael se iselio 1949, sa majkom (otac nije preživeo stradanja: umro je u vojnoj bolnici Crvene armije tri dana pošto je logor oslobođen). Na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu je studirao ekonomiju i istoriju. U aprilu 2018. kao jedan od šest izabranika – ali i autor nacrta manifesta o potrebi učenja o ljudskim vrednostima i demokratiji – koji su povodom Dana holokausta upalili sveće u znak sećanja nacije na šest miliona jevrejskih žrtava.

Jevrejska groblja u Prištini, jedno je iz sedamnaestog veka, obnovljena su 1999, uz finansijsku pomoć Češke, ali prošle godine je zaključen sporazum sa kosovskim bezbednosnim snagama da se zbog „događanja u međuvremenu u budućnosti vodi briga o zaštiti pokojnika“.

Na mestu gde je do uklanjanja 1963. bila prištinska sinagoga danas na zemlji stoji mermerna ploča sa zapisom na albanskom, srpskom, engleskom i ivritu i odavanjem pošte Jevrejima sa Kosova ubijenim u holokaustu.

Što se živih tiče danas ih je najviše u Prizrenu, pa se otud Votim Demiri zalaže za sinagogu na drugom spratu kuće u gradu na Bistrici, jer je za bogosluženje neophodan minjan – prema kanonima judaizma najmanje deset odraslih vernika, a toliko ih u Prištini nema. Projekat će koštati 300.000 evra. Ministarstvo kulture u Prištini je odredilo doprinos od pedeset hiljada iz svoje kase. Ostalo se očekuje od jevrejskih fondova iz sveta, ali i od albanskih dobrotvora, poslovnih muslimana, čiji prikupljeni prilozi bi mogli da dostignu stotinu hiljada.

Demiri poučava na sajtu Times of Israel: „DŽamija nije džamija, crkva nije crkva, kao ni sinagoga sinagoga, ako u njih niko ne dolazi da se moli.“

U ovozemaljskim političkim poslovima, Izrael ne priznaje državu Kosovo, a Hašim Tači prema vesti domaće novinske agencije nudi otvaranje svoje ambasade u Jerusalimu kao protivuslugu; krajem 2016 (zabeležio je u svom izveštaju Lari Luksner) predsednik je zabranio sve antisemitske i neonacističke knjige, prodavane na ulici, pored ostalog tri prevoda na albanski Hitlerovog Majn kampfa.

Predstavnik Ministarstva spoljnih poslova u Jerusalimu Emanuel Nahšon je, kako stoji u Tanjugovoj vesti iz novembra, ponovio da se „stav Izraela o priznanju Kosova ne menja“, dodajući pritom da su odnosi sa Srbijom „izvanredni“, ali je i zaključio – imajući u vidu glasanje Beograda u UN o pitanju Palestine: „Očekujemo od prijatelja da se ponašaju na prijateljski način.“. Po mišljenju Nahošona „otvaranje palestinske ambasade u nekoj zemlji odlaže mirovno rešenje i to svako treba da zna.“

Ambasada Palestine u Srbiji uživa razumljivo uvažavanje i poštovanje kakvo i pripada izaslanstvima stranih zemalja.

Diplomatija je veština – od sinagoga do ambasada.