Moguć Ciprasov salto

Iznuđeni, prevremeni izbori, bez obzira na pobednika u brojevima, ne obećavaju brzo popuštanje političkih naboja, a još skoro olakšanje na putu između Scile i Haribde – izbavljenju iz ekonomskih i dužničkih iskušenja. Dok u Sirizi vlada poletno („Budućnost je već počela“), mesijansko raspoloženje, crnja viđenja i slutnje na „drugoj strani barikade“ idu do poređenja današnjice sa građanskim ratom od 1946. do 1949, u kome je obračun bio sa komunističkim ustanicima. Makis Voridis, odlazeći ministar zdravlja, kaže da će njegova Nova demokratija „činiti sve da glasovima spreči da Siriza dobije izbore“: „Naša generacija neće dići ruke od zemlje. Branićemo ono što su naši dedovi hrabro odbranili oružjem. Ovo je veliki ideološki sudar dva sveta. Sukob je između vrednosti domovine, religije i porodice, sve što mi predstavljamo i sveopšte uravnilovke na strani levice.“

Obećanja Sirize su zavodljivi zgodici za prazne džepove građana: uključenje struje potrošačima „u mraku“ zbog neplaćanja, bonovi za hranu deci, zdravstvena briga za neosigurane, krov za beskućnike, povećanje mesečne minimalne plate do 750 evra sa sadašnjih ispod 500, moratorijum na visinu kreditne rate preko trideset procenata primanja. Ciprasova stranka namerava da ukine poreske privilegije koje uživaju grčka crkva i kasta brodovlasnika (tek načeta obavezama prema državi), traži smanjenje troškova za vojsku i povećanje taksi velikim kompanijama, kao i visoko oporezovanje prihoda iznad pola miliona evra. Siriza, konačno, ne želi da Grčka napusti evro, ali je po rečima njenog lidera za „zaustavljanje fiskalnog davljenja“ restrukturiranjem dugova i na kraju njihovim „agresivnim otpisivanjem“, uz međunarodnu konferenciju „po uzoru na tretman Nemačke posle Drugog svetskog rata“.

Vlada Andonisa Samarasa na izdisaju pokušava da razblaži Ciprasovu „šećernu vodicu“, da objasni biračima kako u stvarnosti nema Robina Huda. Ostaje samo dalje tegobno pregovaranje sa EU i MMF-om, uz nagoveštaj blago zdravijih statističkih pokazatelja. Slikovito je predviđanje, „ako Cipras i završi kao premijer, igra mačke i miša će nastaviti između njega i lidera EU“, bliska je racionalnom pogledu. Četrdesetogodišnji lider Sirize bio bi najmlađi predsednik vlade od pada vojne hunte.

Analitičari nalaze da partija političkog centra Potami (Reka u prevodu) najverovatnije može da „kruniše“ Aleksisa Ciprasa. Očekivanih oko šest procenata dobitka na biralištima bilo bi dovoljno za partnera u koaliciju. Po nalazu izveštača Njujork tajmsa, to bi ipak vodilo da Siriza učtivo zatraži nastavak međunarodne terapije, a od Ciprasa „izvestan politički salto“. A sve mora brzo da se obavi. Ako ogled ne uspe, nagoveštava se mogućnost još jednih izbora, krajem februara ili u martu. Kolumnista atinskog Katimerinija Aleksis Papahelas smireno ukazuje, služeći se već u prvoj rečenici latinskom izrekom pacta sunt servanda (sporazumi moraju da se poštuju):

„Svaki grčki premijer koji bi pokušao da u raspravu o dugu uvede novo pregovaranje o već potpisanim sporazumima sa Trojkom, morao bi da ima na umu princip međunarodnog prava kad razgovara sa evropskim zvaničnicima. Bilo bi veoma veliko iznenađenje ako bi budući predsednik vlade, ko god da bude, čuo nešto drugo. Siriza je sigurna da će je partneri naše zemlje i kreditori drugačije tretirati. Teško je reći odakle joj takav optimizam. Red u stvarima se neće promeniti. Od sledeće administracije će se tražiti da sa Trojkom obavi petu i poslednju procenu (paketa spasa). Ako to bude uspešno obavljeno, Grčka će dobiti novac, koji je trebalo da pristigne mesecima ranije, a počeće dalje pregovore i o dugu i o povoljnijem režimu nadzora.“