Napoleonovo je uverenje bilo, tako se bar nalazi u jednoj belešci, da „jedne dobre novine, koje podržavaju moju stvar, vrede više nego deset divizija.“ Mnogi današnji vladari ne mogu da računaju na takvog saveznika, pa su novinari njihova česta meta ili su žrtve savesnog obavljanja zanata. „Oči ponekad vide i ponešto od onoga što dokumenta istoričara kasnije previde“, govorio je Predrag Milojević, bard čitavog prošlog veka u srpskom novinarstvu.
To, naravno, ima visoku cenu. U 2012 (do početka decembra) u svetu je život izgubio najmanje 141 medijski poslenik, u zatvorima je više od dve stotine, hapšeno je devet stotina nepodobnih. Pouzdani podaci poznatih zaštitnika profesije, njujorškog Međunarodnog instituta za štampu i pariskih Reportera bez granica se ne poklapaju u dlaku, ali je zajednički rezultat da je godina „rekordno tragična“, nemilosrdnija od mnogih prethodnih, otkad se sabiraju novinarske umrlice. Prethodni crni rekord je bio 2007 – 87 mrtvih.
Londonski Gardijan prenosi poruku i opomenu Reportera bez granica da su ovoliki životi izgubljeni „prilikom izveštavanja iz ratova, u bombardovanjima, od ruke grupa povezanih sa organizovanim kriminalom, radikalnih islamskih milicija džihadista ili po narudžbini korumpiranih vlastodržaca“.
Najviše je ubijenih (65) u Siriji, gde je rad izveštača opisan kao „neprekidno hodanje po beskrajnom minskom polju“. Nastradali nisu žrtve samo vojske i tajnih službi Bašara Asada, već i boraca opozicionih grupa, koji su po kratkom postupku presuđivali novinarima zaposlenim u režimskim medijima. Ne priznaje se status „neutralnog posmatrača“, kao što ni dalekometna zrna ne biraju ciljeve. Novost u ratnom izveštavanju je stradanje mnogih građana, koji glasom i snimkom očajnički pokušavaju da svetu doture sliku tragične stvarnosti, pošto su za profesionalce granice zatvorene, a zvanične informacije su strogo podešene potrebama režima. Opasnostima su izloženi i blogeri, ne samo sirijski.
Somalija i Pakistan (neslavni rekorder između 2009. i 2011.) su, takođe, „polja novinarske smrti“, ali – pored ostalih – i Meksiko i Brazil, gde je front na kome se za vest češće gine, traganje za putevima droge i prljavim novcem.
Kao sigurnije područje za novinarski rad, po zabeleženim podacima, ostaje „zapadna strana“, što bi trebalo da su Evropa i Severna Amerika. Tu manje ubijaju.
Mediji iza rešetaka je posebno detaljno poglavlje u godišnjem pregledu medijskih prilika. Sve zaštitničke organizacije profesije, na vrh stavljaju Tursku, gde je u zatvorima do sedamdeset novinara. Nikako da se konačno razdele pojmovi – javno saopštavanje mišljenja i protivdržavno delovanje. Mehmet Ali Birand, ugledni urednik i komentator, jednostavno kaže: „Vlada ne razlikuje dve osnovne stvari – slobodu izražavanja i terorizam.“
Na drugom, neslavnom mestu je Iran, posebno revnostan u hapšenjima posle spornih predsedničkih izbora 2009. Sledeća je Kina u kojoj je još grešno delo – upozorava Komitet za zaštitu novinara – „iznošenje disidentskih političkih pogleda i fokus na manjinske etničke grupe“. Od trideset dva novinara u zatvoru, devetnaest su sa Tibeta ili Ujguri, nalazi Komitet. Zatim se – u popisu prvih deset – ređaju Eritreja, Sirija (Damask se i na ovoj listi ističe), Vijetnam, Azerbejdžan, Etiopija, Uzbekistan i Saudijska Arabija.
U pustinjskoj kraljevini, istina sa samo četvoricom novinara u tamnici, kolumnisti Hamzi Kašgariju peti smrtna kazna, pošto je na tviter stavio zamišljeni razgovor sa prorokom Muhamedom.
Iskušenja su mnoga i različita u profesiji, koja u svojoj istoriji drži da je Homer sa svojom Ilijadom i Odisejom bio jedan prvih novinskih reportera, a Aleksandar Veliki značajan izdavač novina: za vreme ratnih pohoda pisane na papirusu njegove Vasilike donosile su izveštaje o vojnoj situaciji i vesti iz umetnosti. Apostol Pavle je za Grke i jedan od pionira njihovog novinarstva. Enciklopedije za najraniji dnevni proizvod žurnalizma pominju bilten iz antičkog Rima, koji je 59. godine pre Hrista počeo redovno da beleži „važne društvene i političke događaje“.
Legenda Vikinga, međutim, prenosi da su prvi zaposlenici sedme sile bili gavrani boga Odina, koji su svom gospodaru javljali vesti iz ovozemaljskog života.
Razumljivije našim potrebama je jednostavno verovanje grčkog novinara iz devetnaestog veka Vlasisa Gavrilidisa: „Kad kočijaš u fijakeru, domar u kući i čuvar parka svakog jutra pod miškom budu držali novine, moći će da se kaže da živimo u civilizovanoj zemlji.“ A u 2012. godini dvadesetog prvog veka, suviše često, novinarima je omča oko vrata.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
