Peresove poruke

A samo dve nedelje pre smrti – u poslednjem javnom razgovoru – ponovio je uverenje da je svet podeljen na one koji daju i na one koji uzimaju: „Prvi tako stiču prijatelje, a drugi stvaraju neprijatelje.“

Kompleksno nasleđe – put od jastreba (doneo je i nuklearnu moć) do pouzdanog mirotvorca – sigurno ga vodi u panteon osnivača moderne jevrejske države i u red najboljih zadužbinara njene budućnosti (književnik Amos Oz je zabeležio „talenat da otvara prozore ne zidu bez prozora, na kome drugi vide samo cementnu prepreku“).

Brent Sasli u Forin afersu podseća na Peresovu osobinu da nikad nije prestajao da misli unapred. Sam Šimon Peres je to ovako objašnjavao: „Ja sam kao čovek koji želi da ulovi pticu u letu i uvek puca par metara ispred nje i tako je pogodi. Ako nišanite tačno u cilj, promašićete.“

Sahrana na brdu Hercl potvrdila je da je „uz prisustvo najvećeg dela sveta“ ispraćen najpre kao kao vizionar mira, koliko i državnik, koji je od osamdesetih godina prošlog veka shvatio da život i susedstvo sa Palestincima (i Arapima) ne može biti utvrđivano vojnom silom, iako je decenijama ranije političku karijeru počeo kao daroviti „nabavljač oružja“, kasnije i kao zaštitnik prvog jevrejskog naselja na zauzetoj Zapadnoj obali reke Jordana.

Među desetinama svetskih zvaničnika u Jerusalimu je bio i predsednik Srbije. NJegova Služba za saradnju sa medijima je saopštila da je Tomislav Nikolić „prisustvovao oproštaju od iskrenog prijatelja srpskog naroda, koji je pre svega ostao dosledan stavu da podrži teritorijalnu celovitost Srbije, simbolizujući neraskidivu vezanost srpskog i jevrejskog naroda i veoma dobre odnose, na čijem unapređenju učvršćenju Šimon Peres ostavio snažan lični pečat“.

Katarza naših odnosa sa Izraelom – posle Titovog prekida diplomatskih veza „zbog agresije prema arapskim zemljama“ u junu 1967 – dolazi tek dvadeset četiri godine kasnije, kad ih je u oktobru 1991. tadašnja Jugoslavija obnovila. Četiri godine ranije ministri spoljnjih poslova Raif Dizdarević i Šimon Peres su se sastali u NJujorku – po tadašnjoj vesti Tanjuga – „uz duboke razlike i žaljenje jugoslovenskog saveznog sekretara što izraelska politika ne pruža mogućnosti za pozitivne promene“.

Peres je, u izraelskoj štampi, to stanje ovako opisao: „Diplomatski odnosi nisu neka nagrada za mir ili za rešenje raznih problema, već su samo kanal koji treba da doprinese rešenju. U tom pogledu su važniji među državama koje se ne slažu od onih sa zemljama među kojima nema problema.“

Sa Šimonom Peresom sam o tome razgovarao u Tel Avivu, sada već davne 1991. Upravo je prilika da se podsetimo njegovog viđenja izgubljenog vremena, pošto Srbija – koja smatra da je ponela spoljnopolitičko nasleđe Jugoslavije – danas sa Izraelom ima „neraskidive veze“.

Kako se to činilo onda? Evo šta je Peres rekao:

– Pitao sam vašeg ministra kako da zemlja poput Egipta, koja je i arapska i muslimanska, ima odnose sa Izraelom, a Jugoslavija, koja nije niti čitava muslimanska, a pogotovo nije arapska, te odnose nema. Mislim da postoje tri razloga i jedan tehnički. Kako mi je Dizdarević objasnio, Arapi treba da imaju pravo na samoopredeljenje. A da li vi u svojoj federaciji možete svakoj republici pružiti to pravo ili ste konfederacija? To je bila stvar oko Jugoslavije. Drugo je bila briga o reagovanju ostalih arapskih zemalja. Odgovorio sam da sumnjam da bi ih uopšte bilo. I treće, Jugoslavija je – kao i ostale slične evropske zemlje – više vodila komunističku spoljnu politiku nego jugoslovensku. Većina bivših komunističkih zemalja žali zbog toga i menja se. Mislim da je tehnički razlog bila vaša potreba za unutrašnjim konsenzusom za ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa. Očigledno da to niste postigli. Možda to nije istina, a tako mi je rečeno. Ali, šta je tu je. To vreme je izgubljeno bez razloga. Neobično je što su odnosi između naša dva naroda bili i jesu mnogo bolji od diplomatskih odnosa između dve vlade.

Pitanje sam – takođe 1991 – postavio i jednom od Peresovih prethodnika na mestu predsednika Izraela, tadašnjem šefu jevrejske države Haimu Hercogu.

Odgovorio je: „Formalno smo obnovili odnose, ali to treba da se ostvari u praksi. To je važno, jer koliko znamo, začetnik prekida 1967 – kako su mi bar Rusi, mnogi od njih, rekli – bio je Tito, zbog bliskih veza sa takozvanim nesvrstanim zemljama, sa Naserom i Nehruom. Nadam se da smo sada načinili pun krug i da smo opet tamo gde treba da budemo, kao prijatelji.“ Dodao je da su mu u Moskvi objasnili da je Tito svojim postupkom zapravo naterao Sovjetski Savez na prekid, iako to SSSR nije želeo, ni nameravao.

Davne poruke uvek su i dobre pouke.