Pomen tragovima zla

Danas se pred spomenikom Porodica vajara Jovana Soldatovića i kasnije dodatim bakarnim pločama sa imenima žrtava, kao i svake godine otad, na obali Dunava održava pomen stradalnicima jednog od najstrašnijih zločina nacističkog doba.

A čitav svet je tek u novembru 2005, rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, dobio 27. januar (po datumu kad je 1945. Crvena armija oslobodila Aušvic-Birkenau, najveći Hitlerov logor smrti) za međunarodni dan sećanja na holokaust tokom Drugog svetskog rata, genocid u kome je ubijeno šest miliona Jevreja, a po različitim statistikama i između pet i osam miliona Slovena, više od 200.000 Roma i stotine hiljada hendikepiranih.

Istoričar Zvonimir Golubović je u knjizi o bačkom januaru zabeležio: „Po broju ubijenih, vremenu trajanja gotovo čitavog meseca, načinu ubijanja, sudbini zemnih ostataka, nacionalnom sastavu – samo sto šezdeset troje nisu pripadali Srbima (2662) i Jevrejima (1103), socijalnom, polnom i starosnom sastavu (skoro pet stotina dece), bez preterivanja se može reći da je racija jedno od najmonstruoznijih zala počinjenih na tlu bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.“

Rezolucija UN poziva sve zemlje da uz mobilizaciju građanskog društva poštuju žrtve i ohrabruju programe sećanja i obeležavanje mesta pogroma, koji ne smeju da se zaborave i ponove, uz njihovo neprekidno izučavanje, kao trajnog istorijskog podsetnika i upozorenja da se spreče budući akti zatiranja i svakog nasilja zbog etničke i verske pripadnosti.

Takvom zavetu vreme ne ističe.

Pre četiri dana na groblju nevelike varoši na istoku Engleske sahranjeno je šestoro neznanih pokojnika iz Aušvica. Posmrtne ostatke petoro odraslih i jednog deteta od 1997. godine čuvao je Britanski imperijalni ratni muzej, pošto ih je, uz ostalo, dobio od neimenovanog istraživača svekolikih tragova holokausta. Sada su položeni u zajedničku grobnicu u koju je stavljena i zemlja donesena iz Izraela, uz poruku „ne znamo vam imena, ni da li ste muškog ili ženskog roda, ni kojih ste životnih godina bili, ni iz koje ste države dovedeni, pre nego što ste brutalno pogubljeni“. Znamo samo da ste bili Jevreji, rekao je na pogrebu britanski vrhovni rabin Efraim Mirvis, a „svako od vas predstavlja po jedan od šest miliona duša našeg naroda nestalih u holokaustu“.

Imperijalni muzej rata u Londonu je ovlašćen da dve decenije čuva – kad najsavršenijim analizama ne mogu da se utvrde identitet ili drugi podaci („Svako ko je izgubio najbliže pomišlja – možda je i ovo neko baš iz moje porodice, deda ili majka“) – pronađene ostatke ljudskih tela i pepeo žrtva nacističkih logora.

U Budimpešti, izraelski ronioci, uz pomoć mađarskih, pre desetak dana su počeli da pretražuju dno Dunava, pokušavajući da pronađu ostatke tela Jevreja ubijenih u holokaustu i bačenih u reku. Izraelski ministar Arie Deri, koji je istovremeno i ultraortodoksni rabin, izjavio je britanskom radiju da će, ako misija uspe, „posmrtni ostaci biti preneseni u jevrejsku državu gde će biti dostojanstveno sahranjeni“.

Beleži se da je 565.000 mađarskih Jevreja stradalo tokom holokausta. U Budimpešti je 2005. otkriven spomenik nazvan Cipele na dunavskom šetalištu: neobičan skulptorski rad – šezdeset pari staromodne obuće napravljene od čelika poređane u nizu uz obalu na mestu gde su krajem 1944. godine mađarski fašisti dovodili hiljade Jevreja, ubijali ih i – bacali u vodu. Ostale su sprovodili u Aušvic.

Od 1940, kad je primio prve zatvorenike, do 1945. Aušvic-Birkenau je bio najveći Hitlerov koncentracioni logor u kome je ubijeno najmanje milion, a moguće je i 1.500.000 ljudi. Ovo mesto u južnoj Poljskoj, blizu Krakova, danas je memorijalni centar u čijem muzejskom delu i Hitlerovoj zaostavštini od baraka do ostataka otrovnih kupatila i peći za spaljivanje (prvu gasnu komoru su Nemci uništili prilikom povlačenja), zaštitom svega što još odoleva zubu vremena – uz uporni rad četiri stotine zaposlenih u laboratorijama – održava se kao svojevrsno svetilište i učilište.

„Naše pravilo je konzervirati, a ne obnavljati, jer Aušvic mora da sačuva autentičnost da bi holokaust štitio od sumnji i poricanja holokausta“, u opširnom izveštaju nedeljnika Špigel objašnjavaju stručnjaci, poput Margrit Borman, 38-godišnje Nemice koja radi u laboratoriji gde se i najobičniji predmeti obrađuju kao dragoceni istorijski dokazi istraživačima. Tu se, pored ostalog, još pregledaju hiljade kofera i zavežljaja, parčića odeće, zapisa na komadićima papira, čuva se pet hiljada četkica za zube, 110.000 cipela ili ili njihovih ostataka.

Tabla nad ulazom u Aušvic „Arbeit macht frei“ je ipak pažljivo načinjena kopija. Original je ukraden 2009. (švedski neonacisti), pa pronađen i sada je u muzeju, specijalno zaštićen. Čitav kompleks zla prostire se na 190 hektara, uključuje 155 zgrada, 300 ruševina, dva kilometra železničke pruge, 11 kilometara puteva i 14 kilometara bodljikave žice.

Bivalo je različitih ideja „šta činiti sa posleratnim ostacima Aušvica, počev od predloga da se „buldožerima sravni sa zemljom ružna istorija ovog mesta“ ili da se „posle smrti poslednjeg preživelog logoraša prepusti prirodi da ga prekrije travom i rastinjem, ne bi li tako nestala najneprirodnija ljudska tvorevina“.

Godine 2009. osnovana je Aušvic-Birkenau fondacija sa fondom od 120 miliona evra, sabranih od mnogih država i međunarodnih organizacija da se obezbedi dugoročna opomena svetu. Nemačka je priložila polovinu novca.

Počivši srpski patrijarh German je posećujući Jasenovac 1984. poručio: „Da praštamo moramo, ali da zaboravimo – ne možemo.“