Pouke iz parka

„Da li država, koja se smatra mogućim modelom za novi arapski svet, umesto toga sebe oblikuje prema režimima smenjenih lidera iz tog sveta”, pita se akademski istraživač, ne nalazeći turske sličnosti sa drugim starijim i skorijim bunama, pominjući pritom proteste u Francuskoj 1968, „zeleni pokret” u Iranu 2009. i sveže sećanje na kairski trg Tahrir.

Nedeljnik Observer navodi da je samo tri procenta učesnika junskog protesta demonstriralo u odbranu drveća, a pedeset osam protiv „stila rada vlade i Erdogana”, inače ubedljivog pobednika svih izbora u prošlih jedanaest godina. Premijer ne prestaje da okrivljuje strane snage i unutrašnje neprijatelje (podstrekače kakvi su i u Brazilu), tviter kao „najveću napast” i sve učesnike koji ne pokazuju poštovanje prema islamu. Poručuje i opominje: „Neka uđu u džamije u cipelama i tamo piju alkohol, i neka dignu ruke na na naše devojke pokrivene glave, jedan vernik iz našeg naroda je dovoljan da poremeti i sruši njihove planove.”

Islamizam i kemalizam u Turskoj, kao i dvadesetih godina prošlog veka, sada samo obrnutim nastupom, odmeravaju se još jednom, primereno ovom stoleću. Analitičari su saglasni da je – u prevelikom zamahu i decenijom vetra u leđa – „Erdogan otišao predaleko, navlačeći konzervativne oblake na sekularnu državu.”

Sigurno da nije u pitanju vlast Partije pravde i razvoja i premijera, ali – primećuje uvodnik Njujork tajmsa – „Erdogan bi trebalo da razmisli šta želi da bude njegovo nasledstvo”. Nepromišljeno je, a i nepopravljivo, brutalno policijsko nasilje prema probuđenim građanima u Istanbulu, Ankari i na mestima veoma udaljenim od dvanaest stabala u parka Gezi i obnove artiljerijske kasarne na Taksimu.

Tom Fridman, izuzetno cenjeni novinarski znalac, posebno složenih prilika i životnih običaja u „začaranom” regionu – od Bosfora ka arapskom i islamskom Istoku – beleži utiske iz Istanbula ovih dana. Opis je vredan iscrpnije pažnje; veoma pomaže razumevanju: „Egipćani su na Tahriru 2011. želeli da uklone predsednika Hosnija Mubaraka. To je bio akt revolucije. Mladi Turci na Taksimu traže sprečavanje bolesnog stanja. Oni (još) ne pokušavaju odstrane svog demokratski izabranog islamskog premijera Redžepa Taipa Erdogana. Ono što čine je poziv da se suoči sa stvarnošću. Njihova poruka je jednostavna – „prestani da gušiš našu demokratiju i nemoj više da se ponašaš kao pompezni, moderni sultan”. U današnjem svetu niko više ne može da komunicira jednosmerno. Liderima priliči dvosmerni razgovor sa sopstvenim građanima. Premijera je stigla nesavladana lekcija. Tužno je što Erdoganova arogancija, autokratski impulsi i, nedavno i antisemitske uzrečice, prljaju izuzetna liderska dostignuća. Njegova islamistička partija značajno je poboljšala zdravstvenu zaštitu, povećala je zarade, izgradila puteve i mostove, unapredila je upravu i odstranila armiju iz politike. Ali, Erdogan podučava ili pokušava da ograniči Turke gde i kad mogu da piju alkohol, koliko dece (troje) svaka žena treba da rodi, ističe potrebu da se zabrane abortus i carski rez, upućuje čak i koje drame bi trebalo da se gledaju na TV. List Zaman je objavio da više od polovine Turaka (54,4 odsto) misli da se vlada meša u njihov privatni život, poznati konsultant Dov Sidman navodi da Erdogan (kao i Vladimir Putin) brka pojmove „biti na vlasti sa posedovanjem vlasti“.

Kad je Mustafa Kemal Ataturk 1924. ukinuo kalifat i proglasio islam za „mrtvu stvar“, prisiljavajući narod da prekine sa prošlošću, proterao je sultana, zabranio fes, zaveo sekularizam i uveo građanski zakonik po uzoru Švajcarske, Italije i Nemačke.

Pogledi Redžepa Taipa Erdogana upućuju na nešto drugačije prilagođavanje. Ljutito je, pošto ga je EU ukorila za autoritarno ponašanje, uzvratio je da je Unija „antidemokratska“ i da više neće priznavati Evropski parlament. Pritom, Ankara decenijama pristupa briselskoj zajednici, a član je Saveta Evrope od 1949.

Agencija Rojters istanbulski izveštaj 2013, radi boljeg razumevanja, začinjava podsećanjem na vest iz devedesetih godina, kad je kao premijer prve islamističke vlade Nedžmetin Erbakan pozvao generale na večeru. Revnosnom kelneru, koji je gostima nudio voćne sokove, jedan je vojnički naredio – „donesi rakiju, dete“.

Nikad nije lako svima ugoditi, od seče knezova do seče stabala.