Put antičkog boga Ilisosa

Statua će biti na gostovanju u Rusiji do 18. januara, kao doprinos 250-godišnjici Ermitaža i „akt kulturne diplomatije dva muzeja, upravo u vreme velike zategnutosti među njihovim vladama“, kaže direktor londonske kuće Nil Mekgregor. Predstavnica Ermitaža Larisa Korabelnikova poručuje da „ljudi ovakve stvari treba da vide, a ostalo je politika, ne i umetnost“: „Dobili smo lep poklon za naš jubilej.“

Dva muzeja su vršnjaci; onaj u Sankt Peterburgu je – doduše – jedanaest godina stariji. Mekgregor, koji je i predsednik međunarodnog savetodavnog odbora ruskog muzeja, „nada se da bi i „Perikle aplaudirao putovanju Ilisosa u Rusiju, gde će ovaj kameni ambasador grčkog zlatnog doba i evropskih ideala ispisati dostignuća drevne Atine“. Mihail Pjotrovski, direktor Ermitaža – kako je rekao „drhteći od oduševljenja – nada se „da njegovi odnosi sa grčkim muzejima neće biti oštećeni“. Osećanja na trećoj strani, politička i umetnička, jesu drugačija.

Premijer Grčke Antonis Samaras smatra da je odluka o pozajmici – uvreda: „Naša istorija i civilizacija, neodvojive od naroda, ne mogu da se iznajmljuju. A Partenon i spomenici neprocenjive vrednosti sa njega su opljačkani. „Uticajni atinski dnevnici Katimerini i Ta nea kao eho opšteg raspoloženja vide „umetnički zajam“ kao „izazivački akt“, a Etnos piše o „nečuvenom koraku“. Nacionalnom horu ogorčenja, ocenom na radiju Bi-Bi-Si, pridružuje se i Dejvid Hil. Predsednik međunarodnog udruženja za vraćanje partenonskih skulptura Grčkoj ocenjuje britansku kulturnu pozajmicu Rusiji „veoma provokativnim i neotesanim gestom“. U delikatnim državnim razgovorima, premijer Ahmet Davutoglu za vreme posete Atini, pored svih „vrućih tema“ nije – uz zahvalnost domaćinu za buduću političku podršku procesu za prijem Turske u Evropsku uniju – propustio priliku da privije melem na nezalečivu helensku bolnu ranu: „Mi podržavamo Grčku u naporima za povratak boga Ilisosa u muzej na Akropolju…“

Svim grčkim vladama povratak spomenika odnetih sa Akropolja i iz Partenona je večno bojište – izazov bez obzira na domaće prilike, blagostanje ili oskudicu – na kome se ranija predanost posebno pamti po Melini Merkuri, glumici i ministarki, ali sada se poznaje i po angažovanju advokatske kancelarije Amal Alamudin, supruge Džordža Klunija.

Škotlanđanin Tomas Brus, sedmi lord od Elgina, britanski ambasador kod osmanskog sultana Selima Trećeg od 1799. do 1803. ne pamti se samo po diplomatskoj službi u Carigradu. Poznatiji je po odnošenju mermernog blaga sa atinskog Akropolja, tada pod turskom vlašću. Pošto je pribavio ferman Porte, 1801. je o svom trošku počeo jedanaestogodišnju – kako tvrdio – „misiju spasavanja“. Potrošio je oko sedamdeset hiljada ondašnjih funti sopstvenih para. Originalnoj dozvoli na turskom jeziku danas nema traga, beleži se da postoji samo prepis na italijanskom. Elgin je svoj ulov 1807. prvo izložio u Londonu, a 1816. ga je za 35.000 funti prodao vladi, koja ga je predala Britanskom muzeju, gde je otad smešten. Druge kupce je lord, uključujući Napoleonovu ponudu, odbacio.

Britanski muzej do danas odbija da zbirku vrati u postojbinu, pominjući Grcima priliku da ih – kao sada Rusi – iznajmi, dugo držeći da Atina nema uslova, čak ni dovoljno čist vazduh, da sama čuva svoju prošlost. Svet najvećim delom – pa i britanska javnost – smatra da „kamenje“ konačno treba da se vrati kući i ujedini sa ostalim civilizacijskim belezima na Akropolju.

Britanci se trude da političkim znatiželjnicima objasne da „sankcije Londona Rusiji nisu kulturne, da ciljaju finansijski, vojni i energetski sektor kao i lične račune pojedinaca i njihovo pravo da putuju“. Mnogi novinski kritičari, češće politički nego likovni, raspravljaju da li je muzejski gest – „iako učinjen u dobroj nameri“ – nagrada predsedniku Putinu, više nego dar ruskim poštovaocima umetnosti. Neizlečivi cinični nevernici se čak pitaju da li će se Ilisos vratiti iz Rusije.

Aristokratu i diplomatu Elgina svojevremeno je stihom predstavio lord Bajron, podsećajući na poraz Atine 267. godine, ali i Elginovu misiju skoro osamnaest stoleća kasnije: „Što su poštedeli Goti, uništio je Škot.“ Umetničko-politička proza današnjice je drugačija.