Ustav po meri Erdogana

Njegova, vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP), zajedno sa opozicionom Strankom nacionalističkog pokreta (MHP), predložila je parlamentu dvadeset jedan amandman, koji će promeniti ustav i ozvaničiti praktično neograničenu vlast predsedniku.

Sa Erdoganovih tri stotine šesnaest i podrškom trideset devet poslanika MHP, čak i ako na glasanju bude pojedinačnih „otpadnika“, čini se da je sigurna dvotrećinska većina za promenu sistema, za koju je potrebno 330 glasova.

Posle toga uslediće narodni referendum (sa unapred očekivanim rezultatom) i – kako Erdogan „čvrstom rukom“ upravlja Turskom zapravo od 2002 – izračunato je da će, po novom skupštinskom fermanu, moći da vlada do 2029.

Prema predloženoj popravci ustava posao predsednika države neće formalno biti „ukrasno zvanje“, prevashodno ceremonijalno. U praksi se Erdogan i dosad nije tako vladao. NJemu će posle promena, po najvišem zakonu pripasti sva izvršna ovlašćenja, imenovaće potpredsednike, najviše javne zvaničnike i ministre, parlament će biti sveden na skromniju meru, a mesto predsednika vlade će biti ukinuto. Moći će da vlada dekretima (Erdogan to već i čini posle terorističkih napada u julu), da uvodi vanredno stanje i raspušta parlament. Može, takođe, da zadrži mesto u političkoj partiji, čiji je član. Postavljaće i polovinu članova Vrhovnog tela sudija i tužilaca (postojeći vojni sudovi će se ukinuti), a pripremaće i predlagati budžet. Pravo parlamenta da pregleda rad ministarstava i propituje ministre prestaje. „Načini da Narodna skupština obezbedi informacije i nadgledanje biće preuređeni“, dodatno je objašnjenje.

Predviđeno je, međutim, i pozivanje predsednika na odgovornost. Za pokretanje postupka je potreban 301 glas poslanika od budućih 600; zatim se obrazuje komisija od 360 članova i, konačno, predsednik može biti izveden pred Vrhovni sud kad za to glasa 400 članova parlamenta.

„Ako predsednik zatraži parlamentarne izbore u svom drugom mandatu, onda ima pravo i na treći“, primećuje Hurijet još jednu pripremljenu odredbu.

Predsednik Erdogan se zahvalio sadašnjem premijeru Binaliju Jildrimu i lideru MHP Devletu Bahčeliju „na njihovim naporima oko predloga“, izražavajući nadu da će skupština „konačno doneti predviđene odluke“. Iz „predsednikove bliske okoline“ Volstrit džornal prenosi da je dobro što će „promene doneti olakšanje Redžepu Tajipu Erdoganu, koji je u prošle dve godine bio zabrinut“.

Sve treba da stupi na snagu posle predsedničkih i opštih izbora 2019. godine.

Narodna republikanska partija, najstarija stranka, čuvar Ataturkovog nasleđa, i najveći opozicioni protivnik AKP opominje da „predviđeni scenario nije nešto što zemlja zaslužuje“ i da zapravo „uništava zakonodavno-političku kulturu Turske“. NJeni zvaničnici se još nadaju da će će MHP, kao neophodan „jezičak na vagi“, ipak sprečiti prepravku režima, kakvu priprema Erdogan.

Turska je na još jedenoj raskrsnici, dugo nagoveštavanoj i – čini se – očekivanoj od davnog Erdoganovog stupanja na pozornicu .

Skorašnje ispitivanje raspoloženja pokazuje da je 45,7 procenata anketiranih za predsednički sistem, deset odsto više nego u merenju raspoloženja početkom leta. Prethodni rezultati potvrđuju Erdoganove dobitničke kombinacije: od 2002. godine pobednik je devet izbora i dva referenduma. Pokrenute ustavne promene će mu obezbediti „carsku moć“ iz Ak saraja u Ankari, nove predsedničke palate sa 1.100 soba.

Kemal Kiličdaroglu, šef najsnažnije opozicione stranke, Narodne republikanske partije, predviđa da je krajnji cilj Erdogana da „Tursku izvede iz civilizovanog sveta, u kojoj će moći da nastavi da vlada bez ikakvih prepreka, dok će nacija biti izložena unutrašnjim sukobima, kakve smo videli u Iraku, Siriji i Libiji.“

Ljutito Erdoganovo otuđenje od Evrope i Zapada se među „političkim vidovnjacima“ uveliko stavlja u slagalicu po kojoj se Erdogan okreće strateškom savezu sa silama, koje neće kritikovati njegove dalje autoritarne korake; rado se pominje ubrzano mirenje u odnosima sa Rusijom i naglašena srdačnost sa Vladimirom Putinom („prvim državnikom koji se javio posle propalog puča, više sati pre Obame“) i – pored ostalog – nagovešteni izgledi za pristupanje Šangajskoj organizaciji za saradnju. Zvaničnici AKP se trude dokažu brigu za prirodnu ravnotežu tumačenjem da Ankara samo ispravlja stvarnost. Predsednikov savetnik Reha Denemeč zato objašnjava: „Skoro sedamdeset godina mi smo zaboravljali stare prijatelje, zemlje na Istoku i sada sa njima treba da sarađujemo.“

Za zabrinutu opoziciju, ali i mnoge strane procenitelje praktikovanja demokratije, na vidiku je – najblaže rečeno – „Erdoganov monopol nad državom“.

Odgovor Redžepa Tajipa Erdogana je da ne mari kad ga u Evropi i na Zapadu nazivaju diktatorom. „To uđe na jedno, a izađe na drugo uvo“, objasnio je na svečanosti na kojoj mu je prošlog meseca dodeljen još jedan počasni doktorat (ima ih više od četrdeset) u Istanbulu.