Dok sam u svojim mladim danima radila na Bitefu, „nasledivši“ sa Draganom Klaićem, koga takođe više nema, staranje o, u to vreme (a neobično za ovo vreme), intenzivnim i uzbudljivim razgovorima, susretima sa stvaraocima Bitefa, uvek me ja zadivljivala avangardnost, nekonvencionalnost mišljenja o pozorištu koje je dolazilo od etabliranih nosilaca tradicije veličine jugoslovenskog pozorišta. Marije Crnobori i Mire Stupice. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su uvek u njima nalazili snagu i podršku da se suprotstave konzervativnim uverenjima o tome šta je dobro, a šta „prodavanje muda za bubrege“ – jedan od uobičajenih termina kojim su se častile tragalačke i „nepristojne“ predstave, „anarholiberalne“, „nedovoljno umetničke“, „amaterske“, ­ „provokativne“, „kontroverzne“, i umesto ovih „svetskih bezlebara“ prizivala „velika i značajna“ pozorišta, koja su to bez sumnje i bila, ali za Bitef ne u prednosti od „raznih“ „grupa“ i „trupa“. To je bilo vreme u kome je pošta koja je stizala u Atelje 212, u Ulicu Lole Ribara 21, a na kojoj je pisalo samo Bitef, stizala na odredište. (A danas: Jovan Trailović – reče Gradonačelnik Beograda, prilikom otvaranja prošlogodišnjeg Bitefa, misleći na Jovana na Bitefu u Jovanovu uspomenu, a rekao je njih oboje, prespojio ih slučajno). Iz otvorenosti, izgrađenosti i ostvarenosti Mire Stupice i LJube Tadića, naučila sam da su kompromisima i kolaboraciji svake vrste najskloniji oni koji se bore za karijeru, koji imaju šta da izgube, a da je biti glumica dvadesetog veka, Mira Stupica ona koji taj vek sa dva svetska rata, i ovim našim ratovima, dvadeseti vek, ume da savlada, i napusti, ili otpusti. Mira Stupica i njen brat Bora Todorović uvek su držali glavu iznad vode koja svašta nosi, pa i otporni na kompromise, pa i na pristanak na podobnost onome što se naziva dnevnom politikom, a što je tako često bilo „nacionalnom politikom“. O tom svedoči i knjiga Mire Stupice „Šaka soli“.

Ričard Nikson dolazi u Beograd 1970, o čemu iscrpno svedoči jedan od naših najboljih spoljnopolitičkih komentatora, Dragoslav Rančić, koji to postaje upravo prateći ovu posetu; Beograd nije sačekao Kenedija, čija je poseta bila dogovorena prilikom Titove posete SAD (Dalas 1963), ali stiže Nikson; sećam se da je prilikom pripreme za tu posetu, ili tokom nje, od Ateljea 212 traženo da napiše istorijat igranja američkih drama, tako se to radilo, u tadašnjoj diplomatiji i da je na jednom skupu u tom kontekstu Mira Stupica, govoreći o kulturi i pozorištu briljirala (to mi je jako ponosan pričao Jovan Ćirilov, takođe veliki diplomata, između ostalog, kao i Mira Stupica, između ostalog).

Godina je 1992, 15 juni, treći mesec traje opsada Sarajeva. U Udruženju dramskih umetnika pripreme za protest protiv rata u Bosni, nije uvek bilo „glatko“. Prvobitna ideja je bila da se protest ne „dogodi“, ispred Narodnog pozorišta, ali se kasnije, zbog mogućnosti da ipak bude u parku, dakle malo sklonjen, većina odlučuje za Jugoslovensko dramsko pozorište, srećom. Mira Stupica i LJuba Tadić su bili za to da se izađe na ulicu Maršala Tita, da se zaustavi saobraćaj sedanjem, ležanjem, „okupacijom“. Ovaj čin svakako je, pored Crnog flora (Civilni pokret otpora), koji je na ulice izveo sto hiljada Beograđana, jedan od najznačajnijih protesta u ovoj zemlji protiv rata i opsade Sarajeva, događaj koji se uvek pominje kada je čast pozorišta i kulture u pitanju. Kao i Klečanje muzičara i kompozitora u znak protesta (Vuk Kulenović).

Godina je 1996, godina nakon Dejtonskog sporazuma. Idemo u Sarajevo kao gosti društva „Prosveta“, sećam se dočeka u udruženju i kolege sa Akademije, reditelja Drenka Orahovca na vratima. Znam da sam u to vreme još jednom bila u Sarajevu u organizaciji Mocart fondacije i da su tada niz Romaniju još uvek jurili tenkovi sa četiri S, i da su bila u pratnji UN kola. Ne mogu se setiti koja je bila prva, a koja druga poseta, ali se dobro sećam da smo i prilikom ove, na poziv „Prosvete“, spavali kod domaćina koji su nas primili. Ana Miljanić i ja dugo smo se penjali do domaćina; zgrade sa više stanova, gađane, izbušene. U stanu, u čijem kupatilu je još uvek bila voda u kanisteru, sačekali su nas domaćini koji su nas primili na spavanje i boravak. U sobi je za jednim stolom bilo mnoštvo baterija i raznog električnog materijala kojim je domaćin radio, saznali smo iz razgovora da je inženjer. Neku hranu smo ponele, ali sačekale su nas sardine, domaćica je lepo organizovala sto, pokreti reducirani, gotovo asketizovani posle toliko godina života u opasnosti. (Zbilja, neoprostivo je mnogo toga ne zapisati na vreme i to je možda razlog zašto je pritisak zaborava, i instalacija zaborava kao politike (bez politika sećanja), ponekad tako uspešan, naravno uzimajući u obzir celokupan aparat koji stoji na raspolaganju liderima za čije je postojanje i vlast zaborav uslov. Nevolja je, međutim, da kad se jedno zaboravi, sve se zaboravi. )

Mislim da te večeri još nije bilo struje, i da je u prostoriji bila polutama.

Ali sećam se pitanja domaćina:“Da li poznajete Miru Stupicu? „

Poznajem Miru Stupicu.

Inženjer tada reče da je blizak rod Cvijetina Mijatovića, muža Mire Stupice, koji je i sam pre Drugog svetskog rata bio član udruženja „Prosveta“, i da, kada dođem u Beograd, zovem Miru Stupicu i da joj prenesem svu njihovu zahvalnost što su se u vremena opsade prehranili i ostali živi od paketa koji su od nje neprekidno stizali, i to ne samo oni, u dom u kome smo u goste primljene, i ne samo njihovu zahvalnost već i čitave zgrade, i susednih zgrada.

Odmah po povratku u Beograd zvala sam Miru Stupicu: „Gde si ti“, upitala je. Tada smo u CZKD radili u jednoj garaži, no kao u onoj gostinskoj sobi Mijatovića u Sarajevu. Evo Mire, stvarno se stvorila.

„Pričaj, kako su“. Pričam.

Rekla je da je dobro, dobro je, da joj je bilo jako teško tih godina, da je Cvijetin bio bolestan (umro 1993), i da je ona išla i slala pakete, da je nosila i da je žurila kući, ali je pakovala i slala. Sve su mi njene uloge prolazile kroz glavu i upitala sam je da li bi igrala u „Poseta stare dame“… „Ima vremena, ima vremena“, rekla je. Držala me za ruku da čuje još nešto, još nešto o preživelima.

„Glumica dvadesetog veka“, sada smo bez Mire Stupice. Sada smo bez, bez.