U emisiji „Jedan na jedan“ Danice Vučenić istoričarka Branka Prpa rekla je: Bitno je da institucije budu na delu kao temelj sigurnosti građana u budućnosti, a ne politička volja vladajućih elita.

„U kraljevstvu Jutututu

Kralj trinesti Balakaha

Obećao svom narodu

Da će dati Juhahaha (ustav)“

…

„Srećni su ti Jututunci

Srećan ti je Balakaha

Kad ih tako razveseli

Prazna rečca Juhahaha.“

(Jovan Jovanović Zmaj, 1864)

U „otkriću“ da je motiv ubistva Slavka Ćuruvije politički (sic!), i da je taj zločin državni (sic!), Branka Prpa uočava „bizarnost“ „otkrovenja“ „juhahaha“, u državi „juhuhihi“. Sledi jedan od novinarskih komentara, na uočavanje bizarnosti, „ovde, u ovoj državi, postoje građani koji žive u virtuelnoj državi.“

Zbilja, ima li još uvek građanki i građana koji veruju da vozovi polaze, odlaze, prolaze i dolaze po redu vožnje? Postoje li građani koji veruju da je vodosnabdevanje moguće u zemlji reka i potoka, prirodno čistih voda? Je li nužno da se zagađena voda pije iz zagađenih jezera, mleko se već zaboravilo, sada je u pitanju voda? U kakvoj virtuelnoj stvarnosti žive građani Užica, koji su dobili račune za vodu koja je otrovana? Koji je to virtuelni svet nabildovanih računa za struju? Šta je to što svi znamo, a govori nam se da će istina biti otkrivena, da će se građankama i građanima istina i samo istina o onome što znaju da je istina biti saopštena kao nekakva zakletva. „Bolna istina i bolne reforme“. Ima li većih zločinaca od sveta „političkih elita“ i većih pljačkaša od „privrednih elita“? To je svet „osmog putnika“ (Srđa Popović).

Zbilja, saopštavanje istina, jezik i način, šaputanje istine, njeno kaptiranje, demonstracija istinoljubivosti, razotkrivanje njima najpoznatijih tajni, pred građanima koji znaju da oni znaju, kao što svi znaju da se zna, to zaista jeste bolno, zato što se mora, a ne zato što se hoće.

„Diplomac bez partije je nula“, govori u Blicu Branimir Đurić, koji se odrekao svoje druge diplome oglasom u novinama. „Partijsko zapošljavanje uzelo je maha i to mi se nikako ne dopada. Godinu dana konkurisao sam po školama i firmama, ali za mene posla jednostavno nema. Da bih svima pokazao šta se događa u zemlji, odlučio sam da jednu diplomu žrtvujem i da je se odreknem, i to putem novina“, kaže Đurić. Na to partije u Nišu kažu: „Stranačko zapošljavanje postoji, ali ovaj mladić nije trebalo da poništi svoj trud“ (SNS), „Potreban je sistematski pristup da se makar najbolji studenti zaposle“ (LDP), „Stranačkog zapošljavanja ima, ipak, ne mogu da podržim odlazak mladih ljudi iz zemlje“(SPS).

Dobro, šta je ovde stvarno, a šta virtuelno. I ko živi u stvarnosti, a ko je prodavac magle. Branimir, koji je „živeo u virtuelnom svetu“ verujući da će mu obrazovanje dati priliku za život, ili partijski službenici, koji, nasuprot Branimirovom znanju, imaju svoje „realno“ članstvo u odgovarajućoj partiji.

U partijskom društvu članstvo i plen su realni, a znanje virtuelno. Jasno je da sadašnja vlast nastoji da stekne kredibilitet i da je to lično pitanje ljudi koji su bili u tkivu države (Branka Prpa). Zločinačke. Bizarno je ili blasfemično u odnosima istine i laži da se uspešnost sticanja kredibiliteta pokušava postići saopštavanjem poznatih istina o poznatim zločinima.

I jasno je da je nesprovedenost sudskog postupka nad ubicama Slavka Ćuruvije, u proces i kaznu, ne samo politička odgovornost, već i izdaja političkih ideala (Branka Prpa). To je neosvešćena trauma upravo onih koji bi da se vrate u pređašnje bezgrešno stanje.

Šta je zapravo stvarno, a šta virtuelno nakon otkrića i „otkrića“, nakon četrnaest godina, istine o ubistvu Slavka Ćuruvije?

Šta bi bio garant Branimiru Đuriću da ne ode „u Ameriku“?

I da ostane u zemlji, u kojoj, i da sutra uđe u Evropsku uniju, nema kadrova koji bi mogli kompetentno da savladaju zahteve koji se postavljaju, da vredi raditi i da se od rada može živeti.

A „istine i benefiti“ su osmi putnik.

U tom grmu leži zec. U pasivizaciji građana, učenju da je sve moguće i da istovremeno ništa nije moguće. Jer je“ istina“ u posedu političke volje, a ne u radu institucija, bile one tužilaštvo i sudstvo, ili vodoprivreda i zdravstvo. Jer je ona, istina, arbitražna i pripada vlasti, a ne građanima. „Istina“ se uzapćuje, podmićuje, sa njom se preti ili tera šega, ona se deli i udeljuje, za nju se moli, ili se iznuđuje. „Ugleda svetlost dana“ po nalogu, po potrebi, u svrhu. Tako je ona,“ istina“, istovremeno i relativna, i zato je nestabilna, zato je čas ima, a čas nema. I zato su ljudi unezvereni. Pljačka se zove privatizacijom, a saradnja sa službama je biznis.

„Ćuran“ – test za upis u srednju policijsku školu u Sremskoj Kamenici. Pripadnici devetog odeljenja sustopice prate Slavka Ćuruviju i Branku Prpu i besprekidno obaveštavaju Centralu gde se nalaze (atipično – to se čini samo kada praviš zasedu, kada hoćeš da ubiješ). Naredbom iz Centrale pratioci iz Devetog odeljenja povučeni neposredno pred ubistvo Slavka Ćuruvije da ne bi videli ubice. Centrala je koordinator zločina. Petnaest godina je trebalo da se postavi pitanje – ko je centrali naredio da povuče pratioce iz devetog odeljenja?

Slavko Ćuruvija je ubijen jedanaestog aprila 1999. godine. Jedanaestog aprila 2003. Radomir Marković je izdiktirao na zapisnik ko je davao naloge (predsednik države) za atentate na Vuka Draškovića, masakr na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i potom njega, Radomira Markovića, niko nije ništa više pitao ni o tim ubilačkim nalozima, niti o bilo čemu drugom – mesec dana usred „Sablje“. Tada je i on zaćutao. Institucije države ni tada nakon ubistva predsednika vlade Zorana Đinđića, ni tokom „Sablje“ nisu bile pod kontrolom Vlade. Kontrolori institucija države sada su Vlada i moraju da postupaju po zahtevu EU. „Je li to jasno?“. EU nije virtuelna.