Možda bi skup odavanja pošte Bogdanu Bogdanoviću najpre bio u nekoj vrsti peripatetičke škole, idemo, gledamo i razgovaramo, ili u hermeneutičkoj igri iz njegove škole u Popovićima. Tamo su se učile celine, kroz igru, kako da se misli i kreira, kako da se bude slobodan da bi se stvarao svet, jer šta je drugo umetničko delo.

Poštujući „učitelja neznalicu“ (Ransijer), sledila sam taj trag i evo pisma pomoćnika gradonačelnika Bogdana Bogdanovića, Desimira Šušnjara, iz godine 1984, u vreme Bogdanovićevog gradonačelnikovanja, pa ću sada, ovom prilikom prepisati to pismo, koje uramljeno stoji na mom stolu, od toga vremena, od koga nauk o „duhu mesta“ postoji, kao što je jednom postojala Pivara u Skadarliji i pozorište „Nova osećajnost“, do danas kada ovo pišem, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u Birčaninovoj 21.

Kao što je postojalo, kao što je postojalo, kao što su postojali, kao što su postojali…

„Obaveštavamo vas da je drug Bogdan Bogdanović, predsednik Skupštine grada Beograda upoznat sa dosadašnjom saradnjom između Centra „Sava“ i grupe umetnika okupljenih oko projekta „Crna ruka“ koja je sa uspehom izvođena početkom ove godine. Drug Bogdanović smatra da bi u interesu obostrane korisne saradnje i unapređivanja pozorišnog života u Beogradu trebalo i dalje pružati podrške grupama pozorišnih umetnika koji se okupljaju oko projekata, unoseći tako novu dimenziju u pozorišnu umetnost Beograda.“

Da li se tada moglo misliti da će stvaranje „duha mesta“, sred budućeg razora ama baš svega, biti priziv Bogdana Bogdanovića i njegovih dolazaka, sa izložbom, ili knjigom. Ali, baš je tako bilo, „duh mesta“ po Bogdanu Bogdanoviću je bio inspiracija da se „duh mesta“ i stvori. I on je dolazio.

Ali, hajdemo sada odavde i van sebe. U Mostar.

Bilo je to u proleće posle Dejtonskog sporazuma. Bogdan je imao predavanje u Sarajevu.

Ali i plan. Ujutro smo se u kolima jevrejske zajednice koja je obezbedio Jakob Finci, Bogdan Bogdanović, Dunja Blažević i ja uputili ka Mostaru.

Na putu nije bilo nigde nikoga. Istinita je ona priča o pticama, koje su otišle, i istinite su sve priče o zelenilu reke Neretve.

Po dolasku u Mostar, gde je Bogdana Bogdanovića primio gradonačelnik Oručević, sa velikim vencem koje će graditelj odneti na devastirano spomen-groblje u Mostaru, tako je počeo rat, simbolično, rušenjem Bogdanovićevog spomen-groblja, održan je sastanak, većanje arhitekata Mostara sa osnovnim pitanjem da li se prvo obnavlja, zida, most ili Mostar.

Mostar ili most. Grad ili most, most ili grad. (Toliko o mostovima.)

Po završetku sastanak, krenuli smo, „na drugu obalu“, ka spomen groblju. Beše to neki džip, neko čudovišno vozilo, no za nama je krenulo još takvih vozila, pod komandom jednog irskog oficira, čije ime, nažalost, nisam zabeležila.

(Fotografije sam našla, na noć nakon Bogdanovićeve smrti, to je onaj čas kada apsolutno morate naći, uprkos svemu, čitavoj šumi istorije u papirima, to što tražite.)

Taj je Irac bio jako besan, vidi jednog starijeg gospodina, sasvim neobičnog, i dve lude žene koje sada ima da vozi, na spomen-groblje, i to još partizansko, kakva su nekoć sva i bila, dok nisu srušena.

I ko zna šta sve može da se desi.

Stigli smo u podnožje. Groblje je bilo kao Dubrovnik. Koje je sve bilje iz njega izraslo, i davalo mu neverovatnu trajnost i lepotu. Kroz sve moguće kapije počesmo uspon ka vrhu.

Tu je irski oficir počeo da shvata koga on vodi na put po sopstvenom delu. Da je Bogdan Bogdanović graditelj te lepote. Ne znajući tačno šta će da radi, počeo je Bogdana da teši da je takve stvari već video, da će jednoga dana sve biti drugačije, da će graditeljsko delo biti obnovljeno, da se on izvinjava, zbog svega, da mu je žao. Bogdan je išao napred, a mi za njim.

Dođosmo do vrha, stadosmo. Bogdan se uputio čitavom dužinom i širinom krune, ili definicije groblja, spomen-pločama, rasturenim, prevrtao ih, skupljao i vraćao na mesto.

Predadosmo mu venac. Dok je Bogdanović spuštao venac, pogledala sam niz groblje, niz brdo, i po broju vozila dole shvatila početni strah irskog oficira.

Nekako smo se spustili. Valjalo je sesti u restoran na Neretvi, u Mostaru, na ono mesto sa koga se gleda u most, a bez mosta.

Bilo je za tim stolom prekrasnog sveta, prelepih sedih glava.

Međutim, kako da kažem, ima trenutaka kada vam krvotok šumi u ušima, kada ste između svesti i nesvesti, kada biste hteli, a ne možete, kada želite da je volja sve, pa da bude onog čega nema, kada se dezintegrišete, pa ponovno skupljate oko bića praga, mosta, ili krčaga, pamtim Bogdanovo lice, kao onda kada je govorio kako se metkom načet škriljac šibenske katedrale, samo dalje ljušti, i ko će ga vratiti onakvog kakav je bio. Da li iko to razume i ima li šta da kaže. Sigurna sam da ima i da će biti.