Miško ili Milka

Radi se, naime, o onome što najčešće nazivamo kulturnim modelom, možemo ga nazvati i stanjem svesti, vrednosnim sistemom, duhom vremena, veltansaungom, cajtgajstom, političkom i društvenom orijentacijom, pa i „političkom voljom“, ili možda samo voljom da se definiše i odabere jedan drukčiji i novi pogled na svet. Ukratko, da se izgrade stavovi prema prošlosti, da se ona sagleda i da se artikuliše, da se uspostave diskontinuiteti, da se rezimira, da tako kažem omiljenim sportskim jezikom (juče je fudbal bio na naslovnoj strani Danasa, a smrt Sinana Hasanija na ne znam kojoj povodom Kosova) kada je stanje duha i kulturni model u pitanju, i da se, zajedno sa sećanjem i ožaljivanjem, uspostavi kontinuitet sa onom boljom prošlošću, te pronađe novi jezik kojim se govori o onome šta se želi, čemu se teži, šta je plan, koja je strategija, da se vođstvo zemlje i njenih elita opredeli, da izabere i da se za izabrano zalaže i bori. Dakle, da se preduzima niz ritualnih i stvarnih činova kojima se iskazuje stav i opredeljenje. U odnosu na rat, na žrtve, na junake, na fašizam i antifašizam, na tranziciju institucija kulture u odnosu na svoju delatnost u ratnim vremenima, na njihovu reorganizaciju u skladu sa novim vremenom i stanjem u zemlji, dakle, moglo se očekivati da će pitanja konteksta i analize nekome biti blizu pameti. Jednostavno zato što je i ekonomija i pravna država u nekoj vezi sa duhom vremena, i kulturom koja ga označava, preko koje se prepoznaje. Koja jeste ili nije i demokratska, i pluralna, jeste ili nije i pitanje ljudskih prava, manjinskih, religijskih i svih drugih, koja jeste ili nije humanistička kultura i kultura solidarnosti.

U celosti se slažem sa mišljenjem Dragoljuba Žarkovića izrečenim pre neko veče u emisiji „Utisak nedelje“ da je kulturni model ispražnjen, nepostojeći, da je kulturni i javni život bez pobune, i polemike, uravnjen, da dodam „mrtvozornički“, da je ispunjen pristajanjem, i da se očekuje neki obavezno mladi borac koji će da se javi, koji će da grakne i da krikne.

Istovremeno, u emisiji je izrečeno i da su svih sedamdesetoro diplomaca elektrotehnike već zaposleni u inostranstvu.

Tu je nastupila pauza.

Pa hajde da se pozabavimo prirodom samo te izrike.

Prošlogodišnja dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ Srbijanka Turajlić izjavila je u istom „Vremenu“, čiji je Žarković glavni i odgovorni urednik, i u kome je citiran i čitav njen govor na dodeli nagrade, koji objašnjava izjavu da je nagrada koju je primila nagrada za poraz.

Srbijanka Turajlić iznošena je fizički sa fakulteta čiji su studenti već zaposleni u inostranstvu u vreme protesta 96/97, zbog interneta koji je promenio smer kretanja policije sa Filozofskog fakulteta na Elektrotehnički, jer je pobuna znanja i uvida bila ono što se ima sprečiti. Turajlićeva je tih dana, a i posle, govorila o stotinama svojih studenata već otišlih u svet (to je ono što se odvratno naziva „odlivom mozgova“), koji su joj se javljali sa podrškom, poštovanjem i željom da „izdrži“.

Pa šta.

Da li je Turajlićeva danas profesor na tom fakultetu, na kome je, čini mi se, dekan bila.

I ima li to ikakve veze sa sedamdeset studenata koji će otići.

Šta hoću da kažem.

Između ostalog i to nije li i naša nezavisna štampa, nakon promena, požurila da svoju demokratičnost pokaže preko uvažavanja onih protiv kojih je nastala.

Ali, sve što je ovde najomraženije i nepotrebno, jeste sećati se, naslanjati se jedni na druge, citirati, uvažavati čak i vlastiti doprinos mogućnosti promene, ili, tačno, promeni kulturnog modela koji nastaje uviđanjem veza, koji je pitanje celina. Odbačeno je mišljenje u kontekstu, nastavljanje, dodavanje, prepoznavanje, osnaživanje, saradnja. To je ili dosadno ili beskorisno.

Svi smo se probudili u novom svetu, u promenjenom svetu, u svetu u kome samo nedostaje dvadeset godina i teritorija.

Omiljeno je reći da nema ničega, i to se tako rado prihvata i širom sveta. U koji će otići onih sedamdeset studenata.

Postmoderno je reći da postoje neka ostrvca, da su to manjinska mišljenja, da kritičko mišljenje i delanje jeste marginalno.

Pa se pitam da li bi bez tih marginalija uopšte bilo promena koje dovode do „No longer and not yet“, i da li se svest, a i savest, lokalizovala i provincijalizovala do te mere (ili je Milka, ili je Miško) da jedni druge, a i kontekst, pa i kontinuitet, više ne prepoznajemo.