Šta se zapravo misli i traži, koji su uslovi? Sve i sa Vukom Jeremićem kao predsedavajućim Skupštine UN, nema tu više diplomatskih odgovora, nema značenja koja se čitaju, sa svakom se neizvesnošću mora prekinuti, i to postavljanjem pitanja i zahtevom za odgovor. Pa – dža ili bu. Može, ne može.

Čvrsto i direktno, bukvalno, što je vezano sa patetikom, sa neprekidnim stanjem potresenosti, od uspeha i od dolaska, od ustanovljavanja vlasti. Suze su deo ovog novog populističkog trenda, tronutost, doslovnost, sve su to tekovine ljubavi za naracijom, za epikom, za naturalizmom, za harmonikom, za količinama, za zbirnicima. Sentimentalnost je odgovor na traumu, kada ona već nije lečena jačim sredstvima, političnošću, programima i institucijama. Samosažaljenje je preraslo u moć, i mana postala vrlinom i šta ćete više da biste zasuzili, ili briznuli u plač.

Svemu tome odgovara pogled u nebo, instalacija gromobrana između više i zemaljske volje, grč lica u kome je sabrana sva odgovornost i sve muke, presudnost, jaki zagrljaji, muški, „baco da morte“, porodica kao osnovna društvena ćelija, zajednica, domaćini i domazluci, pomoć dosadašnjih prijatelja, kontinuitet nerelativnih i poznatih, brate, poznanika i bliže okoline. Svih proverenih i overenih. Neograničeno slavlje dolaska i povratka, do suza i neba. I to je trend, to je to novo, ta promena. Čijoj smo inauguraciji više nego prisustvovali.

U tom svetu borba je muška, treba imati tri čiste i vikati svakodnevno kako si najbolji, najjači i najsnažniji, kako najviše na svetu i od svih ti imaš prava, treba imati tri čiste i ne sumnjati. Nikako sumnjati, jer to je već dekadentno, pa koračati tako smelo, po vetru, na vetru, uputiti se tim širokim, istorijskim, mesijanskim hodom, po svemu živom i mrtvom. I to je trend i nova moda, čiji su komplementarni deo dame, „dame i gospodo, narodni poslanici“, sa dubokim izrezima na sakoima užih ili širih revera, i sa obaveznim lajsnicama na cipelicama, preko risa. Sve to korača, bez pogovora, što ne znači bez dogovora i dogovaranja.

Možda još ima stvari bez ikakve sumnje, a jedna od njih je i da je Balzak veliki pisac, Rastinjak (ali bez moralnog razvoja) je nezaustavljiv, i to je trend.

Jedni su momci tako došli devedesetih, novi momci, željni da sve bude po njihovom, i načinili su ovaj svet svetom po njihovoj meri, izgradili su sebi priliku da budu glavni u Klubu književnika, kod Ive i Bude. I da se imaju sve one privilegije do tada rezervisane za one koji su ih stekli nekakvim delima i zaslugama druge vrste. „Da li je gospođa možda književnica“, reče Mihiz jednoj dami koja se bunila zbog književničke „dreke“ za susednim stolom. Kao slika toga vremena ostala je Gakovićeva fotografija na naslovnoj strani Vremena, na kojoj naš poznati glumac i junak Bata Živojinović zakopčava šlic u Narodnoj skupštini, ili na njega pokazuje.

U to vreme spikerke sa dubokim dekolteima su se osmehivale saopštavajući koji su sve gradovi „oslobođeni“, dok su muškarci, novi, menjali vojničke vetrovke za Armanijeve oblake, i nije bilo te sile koja bi bila jača od artikulacije vlastite žudnje za osvajanjem i „mestom na vrhu“.

Ova nova faza trenda… nije tako erotična. I vremena nisu više tako luksuzna, nema još mnogo toga što nije potrošeno, razvaljeno i preuzeto „po zakonu“. I zato nema mnogo mesta za diplomatiju, već za otvorenu borbu bespoštednu. U kojoj pobeđuju oni koji se nisu umorili, nisu nagriženi, niti zadovoljeni onim što su do sada postigli i onim što imaju, oni koji uspevaju da se predstave kao novi, oni koji neće ni žaliti, niti će sumnjati, niti će se osvrtati, niti će relativizovati, niti upoređivati, oni kojima je moć koncentrisana u vilicama, koji imaju tri čiste da, i pored svega, drže da je njihova sila legalna i legitimna, i idu pravo.

Ako ne verujete štampi, i spinovanju, i ako samo pregledate novine, obratite pažnju na fotografije, one ovih dana govore više od tekstova. A u dokolici, ili vikendom, „prelistajte“ Balzaka („Sjaj i beda kurtizana“, pa cela „Ljudska komedija“).