Paukovo nebo

„Vlade ni od korova.“ Moram da priznam da sanjam Marka Blagojevića, Ognjena Pribićevića, Dušana Pavlovića, Jovu Bakića, Nebojšu Katića, Ljubodraga Stojadinovića, Milana Nikolića, koji se nešto izgubio, voditeljke, voditelje… Sednu ljudi u stolice ili za sto i iz petnih žila sve ponovo, i sve iz početka, zbrajaju, množe, dele, upućuju i sve manje isključuju, a pomrčina sve veća, i nema onog svetla na kraju tunela. Ili prosvetljenja, logike, pameti, i to zato što je nemoguće ustanoviti oko čega treba postići dogovor, šta je predmet radnje, „junake“, „čelnike“, „lidere“ znamo, ali ne znamo ni zaplet ni rasplet. Sanjam ja i Jorgovanku Tabaković, Vericu Kalanović, pa i Suzanu Grubješić, Slavicu Đukić Dejanović (i ona se nešto izgubila), ali to je već moj problem.

Međutim, postoje i problemi kolektiva u celini, civila, naroda, kmetova i parija, otpuštenih, zapuštenih, socijalno ugroženih, rasterećenih svakog vlasništva nad „sredstvima za proizvodnju“, onih koji su već penzionisani i onih koji će biti penzionisani, a da za njih nisu plaćani doprinosi, bolesnih, studenata, učenika, radnika, glumaca i reditelja, scenskih radnika, poljoprivrednika (sada će i malinari da krenu) i ništa.

Pretpostavljam da se još uvek traže one pare sa Kipra, a u međuvremenu, ovo što se ima, u državnom, ili bilo kome drugom „transparentnom“ vlasništvu nema kome da se proda, ni stranima ni domaćima. Čemu služi ta mreža, koja je uhvatila narod, spustila mu se na glavu, ljudi se pod njom batrgaju, „grebu“ i rukama i nogama, i ništa. Raskinuti je ne možeš ni zubima. I ti u snu vičeš „stani“, upašćemo svi skupa u provaliju, i ništa.

Od skraćenica partijskih naziva vrti se u glavi, više se ne mogu izgovarati ti glasovi, ta slova, po Vuku, od kojih se grlo zatvara, i ne možeš da iskašlješ te formule, iza kojih se pojavljuju njih trojica, pa petorica, pa desetorica, množe se partenogenezom ili mitozom, taman na jednog zaboraviš, a on izbije odnekud pa se uskoboci, i taj nešto hoće. Hoće svi „deo kolača“, „podelu plena“, ali nema ni kolača, ni plena, ni „jezička na vagi“, i „crvene linije“ su se nekuda izgubile, trpi jadan jezik izvan svake glave, izvan svakog razuma.

A onda nastaje mučnina. Zamislite kako bi izgledalo da tako stane saobraćaj, da tako svi vežbaju nešto, čega pred publikom nikako nema, da tako stane sve, ljudi bukvalno dignu ruke, od motike i od kompjutera, da stane život koji se po nekoj inerciji odvija, bez regulacije, bez institucija, pa bile one pijaca ili bolnica. Teško je to razumeti, kakvo je to shvatanje odgovornosti, i to „preuzete odgovornosti“. Ta lopta, odgovornost, mrtva je, stoji u centru i nema nikoga ko će je „degažirati“ prema golu, nema ni golmana.

A svi, takmičari u „podeli plena“, neprekidno pominju da raspravljaju o programima, a programa koji bi trebalo da organizuje „esenciju“ i „egzistenciju“ ljudi nema, samo te mreže interesa naroda nema, mreže „u interesu građana Srbije“.

Vidimo ih kako se „dogovaraju oko programa“, tobože ničeg ličnog tu nema, (njihovi nadimci kolaju među narodom kao vic ili kao sablast), idu nekuda, izlaze iz automobila, negde ulaze i odnekud izlaze, oni koji su u najvećem pregovaranju sa svima više se ne pojavljuju u odelima, u majicama su, ponekad „nabace“ sako, a ovi koji drže prividnu razdaljinu još uvek su u odelima, dok ne obuku pidžame. Paradoksalno, već izgleda kao da svakog od njih lično poznaješ, i celu njegovu familiju i kohortu, tako su postali bliski od duga gledanja i međusobnoga uredovanja, od te „igre“ u polju za koju samo oni misle da je javna, zato što su u novinama i televizijama. A, u stvari, tako su daleko.