Ili, „srećni dani čovečanstva, prazne su stranice istorije“.

Naše prisustvo u istoriji „dogodilo se“ devedesetih godina prošlog veka. Tada do početka dvadesetog veka bilo je mnogo prilika kad smo mogli da artikulišemo ili iskažemo značajne „poduke“ iz učinaka ratovanja, i to ne samo ratovanja zbog eksproprijacije nekadašnje socijalističke imovine, opšte imovine, društvene imovine, već i iz prirode sukoba na nacionalnoj, etničkoj i verskoj osnovi. Možda je tu bilo „materijala“ za današnje odnose u Evropi i svetu. Ne kažem da takvih pokušaja i radova nije bilo, i ne kažem da su iskustva jednih spasonosna za druge, i da je „istorija učiteljica života“, ali iz tog središta i te traume poticalo je mnogo toga što je moglo ući u raspravu o „pravu naroda na samoopredeljenje“, te odnosa ljudskih prava i suvereniteta, pokušaja promene granica ratom i još koječega. Tako nekako, kao da smo goli, bez iskustva, javnog i konsenzusnog ušli smo u dvadeset i prvi vek.

Juče je čitav svet pozdravio ubistvo Osame bin Ladena. Oni oprezniji nisu isključivali da time nije sve gotovo, i da sukobi, pa i terorističke akcije, nisu time završeni ukoliko se politički insistira na sukobu „dva sveta“. Da li vas to podseća na ono čemu smo bili „savremenici“ krajem prošlog veka, i ne samo savremenici, već učesnici.

Pogledajte samo šta se sve „dogodilo“ u smislu nesagledivih promena u prvoj deceniji dvadeset i prvog veka. Kriza liberalne ekonomije, Džulijan Asanž i „Vikiliks“, Kina, demokratske revolucije u arapskom svetu, Libija i Gadafi, zemljotres i cunami u Japanu koji je u prvi plan stavio snagu japanskog naroda, ritualno i moralno osnaživanje Britanije „svadbom stoleća“, sve između jedanaestog septembra u Njujorku, i „oslobađanje“ sveta od Osame bin Ladena. Koliko „materijala“ za umovanje o tradicionalnom i o promenama, o postojećim idejama za objašnjenje „pojava“ i nužnosti novih ideja za tumačenje „onoga što se događa“, opet, mogao je to biti i naš teren, onaj na kome se igra svetski tenis, ali i štrajk glađu i žeđu inauguriše kao metod političke borbe.

E sad, paralelno sa svim tim „događanjima“, „dogodio se“ i Zapadni Balkan.

Verovatno sviknuta na eufemizme, ne bez otpora kako prema „miru koji nema alternativu“ tako i prema blasfemičnosti eufemizama kao što su „kriza u Bosni“, „pojave u regionu“ koji se razvijaju u „regionalnu saradnju“, prekidi svega postojećeg, svih ljudskih i političkih veza, pa se onda njihovo uspostavljenje javlja kao „netvorkovanje“.

A onda nastaje predavanje situaciji koja je takva po „difoltu“.

To po „difoltu“, od čega treba da imamo „benefit“ zove se Zapadni Balkan.

Naviknuta na „tehničke razgovore“, koji su zapravo razgovori o živim živcijatim životima ljudi, nekako sam mislila, verovatno podsvesno, da će termin „region“, jeste uslovan, pregovarački, tako nekako, ali da će se oformiti u neko ime i prezime, radom „na terenu“, kako i u rešavanju „realnih pitanja stanovništva“ tako i u kulturnom i simboličkom smislu, pa do definicija tačnijih od one da smo na pasošima i zastavama republika sa krunom.

Istovremeno, i termin Zapadni Balkan izgledao je nekako privremen, pregovarački, „tehnički“, diplomatski.

Međutim, on je definitivan „po difoltu“, i sigurno je nadoknada za „tehničke pregovore“.

Zato mislim da smo imali prilike da na osnovu iskustva iz „događanja“ s kraja prošlog veka, a u kontekstu dvadeset i prvog, i promena koje je donela prva decenija, damo razloga i da nas, sve skupa, nekako manje „tehnički“ nazovu.

Tehnički pojam postao je i literaran, dakle u određenom smislu i simboličan, to je ime i prezime.

„Western Balkans“ u izdanju „Lonely planeta“ je „The Only Dedicated Guide To The Entire Western Balkans“. Otvoriš taj vodič, iscrpno urađen bez obzira na „specifičnosti“, identitete, etnicitete i države i vidiš mapu Jugoslavije bez Slovenije i s Albanijom.

I srećan put. U sve zemlje Zapadnog Balkana. Koje valjda priznaju strane pasoše, one izvan Zapadnog Balkana, ali ne i svoje međusobne.

Eto, to se sa nama „dogodilo“ u poslednjoj deceniji dvadesetog i prvoj deceniji dvadeset i prvog veka. Što nikako ne znači da turističke razglednice nisu začuđujuće i otuđujuće u svoj svojoj lepoti, verodostojne, ne treba im foto-šop, to jeste to, taj prizor, taj grad, ta reka, to more, ta planina, to jezero „Naše, a svetsko“.