To pitanje, inače, je posvudašnje, tako se na Univerzitetu od kada pamtim oni koji su protiv drže za politički angažovane, opredeljene, dočim oni koji su u partijama, i podobni uopšte se ne drže angažiranim. Nego šta su, samo su u skladu, ili u kohabitaciji, i bave se isključivo naučnim radom. Oni su depolitizovani, i to kao intelektualci. Isto je i sa moralom, te se on odnosi na one koji se inače osećaju odgovornim, dok se to pitanje ne postavlja onima koji su u politici, jer je to po prirodi stvari nemoralna radnja, to jeste neodgovorna, a nije, niti je to po prirodi stvari.

I eto ti pamfleta. Predstava Olivera Frljića, i ekipe, i Ateljea 212 „Zoran Đinđić“ je pamflet. Nije, a šta i da jeste. Šta se to ima protiv pamfleta, među nama, gde je tako beznadno naporno otvoriti javni dijalog i svaki prostor u bukvalnom i metaforičnom smislu učiniti javnim, opštim dobrom. I mestom agore, agona, rasprave, katarze i slobode, konačno.

Ne, nije tačno da Oliver Frljićništi Aristotela, naprotiv, on uspostavlja tragičnu radnju, „Zoran Đinđić“, predstava je iz koje kulja poruka da je nešto bitno i presudno, da je život važan, neprikosnoven, nepotkupljiv, potopljen u more smrti i krvi, proizvedeno da bi se istine, etičke i estetičke u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi, potopile u beznađe, u svejednaštvo i svejedinstvo.

U mestu traume, mesto je umetnosti. Jer kada se scenom raspnu stubovi Hrama Svetog Save u nadgrobne spomenika, pa iz hrama izađe džamija na proscenujum, mala, rođena iz Hrama, i onda polije benzinom i zapali, šta tu nije scenski, šta tu nije pozorišno i šta tu nije estetično, i tragično i katarzično. To što se upravo tako i dogodilo.

Veoma dobro se sećam kako su se deca plašila vukodlaka, i tigra kome su svetlucale oči u zaustavljenim kadrovima televizijskih emisija o Arkanu. Dok su „presrilisovi“ sa svadbe dvorskog para kome deca donose cveće, a pevačica i ratnik ih miluju po kosi, blagonaklono, sa sućuti, deljeni po stambenim zgradama. A onda je taj isti vuk, vukodlak, ta zver mutirala u bilborde po čitavom Beogradu sa pozivom na upis u Jedinicu. E ta glava, zastrašujuća i u političkom i u ontološkom smislu, glava zveri, izašla je na scenu velika, na vratu vrhovnog sveštenog lica kome je predata, u depolitizovanoj i deestetizovanoj duhovnosti, da kažem, duša i kultura ovoga naroda. U čije ime „Zbog vas smo“ sa početka predstave, u vaše ime smo po redu i po spisku, u ratu i miru, zbog vas smo, zbog volje građana smo počinili, ili nismo zaustavili zlodela, zbog vas smo ubili Zorana Đinđića. I lišili Jovanu i Luku oca.

Šta tu nije tragično i katarzično, i nije li predstava pročistila i sažaljenje i samosažaljenje, a naročito i posebno strah, strah od istine i strah od slobode, i strah od lepote. Zapravo, bio je to ritual koji ne postoji ni u Crkvi koja je „zbog nas“, zbog pastve i izborne volje građana… Ispod mantija, maskirne su uniforme, je li to pamflet, ili šuma, istina ili metafora, ili i jedno i drugo, i fizičko i metafizičko. Bukvalno i prenosno.

A onda je Angažovana glumica Tamara Krcunovićstavila pred nas sto na kome su stvari Zorana Đinđića, naočari, notes… (to da svetlo u gledalištu nije gašeno, što je većprimećeno kao znak angažovanja publike i istovremenog njenog uvlačenja u kolektivnu odgovornost, ili barem u raspoređenu odgovornost), te je otkopčala brushalter, polako i eto, na gole grudi obukla krvavu košulju Zorana Đinđića, šta tu nije dovoljno umetničko, tragično i katarzično, lepo, odano, empatično i emfatično.

U epohi Jugoslavije reditelja Ljubišu Ristića su takođe nazivali plakatskim rediteljem, ili pamfletistom, i postavljali estetička pitanja i kada je Danilo Kiš tvrdio da je otvaranje i zatvaranje vrata na furgonu supstrat Zinaidinog placa u „Misi u A molu“, u toj epohi svaki vez i rez politike i estetike, nije bio dovoljno upozoravajući. Bilo je veliko cenkanje, baš tako do raspada celine i kapaciteta mišljenja o celini.

Iz traume razorenog, iz lutanja po „pejzažu posle bitke“ (Embrous Birs) iz prizora šume, drveća, kojima tek kada priđeš vidiš da su izgoreli leševi, u ovoj epohi, ili postepohi, govori, kontekstom i tekstom, u pozorištu Oliver Frljić, jer ga se mesto traume dovoljno tiče kao rodno mesto umetnosti.