„Pokretni praznik“ pred vratima

 Koristiću se bezazlenim trikom, brojem godina provedenih u košarci i delom intime, poznavanjem nekih od aktera četvoromeča sa Makabijem, uz obavezu da ne pređem granicu lepog vaspitanja. Elem, trener Duško Vujošević i danas je isti onaj fanatik „navučen“ na košarku, koji je i pre tridesetak godina predano radio sa svakim košarkašem, vodio računa o najsitnijem detalju, nije prezao da uđe u konflikt kad je u pitanju basket i njegovo mišljenje o bilo čemu iz te široke oblasti. Držao je individualne treninge u pet ujutru, do granice psihofizičkih mogućnosti, radio na sebi i drugima, uz jasan životni plan. Taj fanatizam i neiscrpna energija doveli su ga do ovih visina, a ja znam da tu nije kraj… Aleksandar Rašić je i u matičnom FMP-u ostajao posle treninga i puno radio dribling, šut. Emotivno nežan a intelektualno snažan, znao je još u čačanskom Borcu da reši utakmicu poslednjim šutem. Živo mi je u sećanju nacionalni kup u Vršcu 2005. godine, kad sam ga na poluvremenu utakmice sa Vojvodinom skoro doveo do suza, a koju je rešio u korist FMP-a trojkom devet sekundi pre kraja… A koji je tek lični napor od 1998. godine, kada sam ga upoznao kao naglo iždžikljalog, astmom napadnutog petnaestogodišnjaka, upotrebio sada i igrom gorostasni Slavko Vraneš, da bi ga cela Evropa pamtila kao kvalitetnog a ne samo 229 santimetara visokog igrača… Dule Kecman je vazda bio merilo pre svega ljudskih, a zatim i košarkaških kvaliteta. Ogroman rad, recimo na šutu za tri poena, stoji iza njega još od početka duge karijere… Kako je od Mirijeva i basketa 3:3 do Pariza i F-4 došao kapiten Pera Božić, može se napisati knjiga zamašne debljine, skoro Rat i mir. Konačno, zašto taj isti Roberts nije u Crvenoj zvezdi pokazao sve iz svog ovogodišnjeg repertoara? Na kraju, opšte je mesto da iza crno-belih stoji tvrđava od ljutog kamena, godinama dograđivana i brušena, koja je daleko od svog krajnjeg dometa, ali koja pokazuje da se fanatičan rad i posvećenost – uvek isplate… O polufinalu u Parizu, Olimpijakosu kao jakom Patizanovom protivniku koji je promenljivo dozirano igrao do sada – biće vremena i prilika. Da kažem još da je Barselona najubedljivije haklala, a da CSKA jeste ponovo na finalnom skupu (po koji put za redom?), ali da je formu popravljao tokom druge i treće faze takmičenja i da ne tipujem na njega…

Prošle nedelje, boraveći sa mojim FMP-om na Zlatiboru, a u razgovoru sa legendarnim Draganom Kićanovićem, došli smo do zaključka da je (samo?) Miloš Teodosić na putu da postane još jedan srpski autentični as, posle duže pauze. Naime, četrnaest godina deli Dejana Bodirogu (rođen 1973), najmlađeg od svih naših brušenih dijamanata, i Tea. E sad, veliko je pitanje kakav je petnaestogodišnji zastoj nastao u domaćem basketu, jesmo li mi treneri previše sledili trend naučenih, nabildovanih igrača koji reaguju samo na komandu kouča i menadžera, a nikako po nekakvom svom osećaju, toku igre ili nove situacije na terenu? Da li je zapostavljen individualni rad, sankcionisana kreativnost, ili sve manje dečaka želi da se maksimalno posveti basketu; možda nedostaje entuzijazma (ta reč više gotovo da ne postoji ni u rečnicima, a nekmoli u životnoj svakodnevici), ili od svega po malo? Uglavnom, Miloša Teodosića, kad igra iz gušta, mada ume u svojoj mladosti i da pretera, da se zaigra, poznajem po pokretu, asistenciji, finti, ledenoj faci, dok većinu ostalih igrača prepoznajem – po broju na dresu. Miloš je odgajan u FMP-ovoj ergeli rasnih basketaša, ali kao da i ta škola pokazuje znake akutnog zamora, ili je izgubila magličastu tajnu prave selekcije… Drugo, sigurno da današnji igrači premalo rade na sebi, pre svega na tehnici i šutu, posebno u situacionim uslovima, što se lako može proveriti uvidom u statistiku i procenat šuta za jedan, dva i tri poena. Još uvek se s toplinom sećam koliko je posle kolektivnog treninga Kića sam ostajao da vežba šut do otkaza, iz nemogućih uglova na terenu, recimo iz ćoška preko table. Da ne pominjem Predraga Danilovića, koji, blago rečeno, nije bio „pamučne ruke“ na početku karijere, ali koji je nestvarnim radom sa Duškom Vujoševićem doterao i šut do perfekcije. Ako napišem da je bilo mnogo dana kada je Saša tokom jednom treninga, koji je trajao nekoliko sati, ubacivao više od hiljadu lopti, na razne načine, iz više pozicija – većina će reći da preterujem, ili da je sećanje počelo da me vara, shodno životnoj dobi. Nažalost, odnosno na sreću, sve je to suva istina, pojedinim od tih treninga i sam sam prisustvovao. A sad je došlo do toga, da dooobro plaćeni igrači prevrću očima ako posle treninga treba da ubace sto lopti u koš, kao da se radi o sto tona mrkog uglja iz Lazarevca…

Pametni, kojim se i obraćam pisanim putem, shvataju povezanost dve teme o kojima sam izustio koju reč. Znam da ovo mladi igrači ne čitaju, jer ne čitaju ništa u životu, ali biću jako zadovoljan ako poruka bilo kojim načinom (roditelji, zlonamerni, slučajni partneri, SMS) stigne barem do jednog košarkaša u Srbiji koji za idola ima Dejana Bodirogu, recimo, a ne lokalnog krimosa i dilera droge iz kraja…