Nedavno učešće na specijalističkom kampu za mlade košarkaše u Beogradu uverilo me je u ono što već znamo, što je etalon: majdan talentovanih dečaka ni izbliza nije iscrpen. Obrnuto, njih je skoro dnevno sve više. Tako da, glasno razmišljam, nije u deci srž problema, kad je već otvorena Pandorina kutija srpske basket-krize, nego u svim ostalim strukturama, pre svega u nama trenerima. Po prirodi posla, zvanju, a i suštinski, kako hoćete.
Na kampu, ponovo su na delu, na terenu, kao učitelji i demonstratori, bili ljudski i igrački velikani: Saša Đorđević i dvojica Dejana – Bodiroga i Milojević. Osim činjenice da o poslu kojim su se bavili znaju sve, potvrdili su i tezu da ekstra igrač mora imati i auru harizme, sposobnost komunikacije i jedno široko obrazovanje, ako želi da pređe granicu „samo dobrog igrača“. Tu sledi prvo bitno pitanje: kako u košarci, koja je igra intelekta, reakcije i kreacije, doći do asova sa dečacima koji ni srednju školu ne pohađaju redovno („srediće to ćale“), a čije interesovanje ne ide dalje od najnovijeg modela nokije i fejsbuka?
Na drugu stranu tek zagrebanog problema podsetio je Dejan Bodiroga, kada mi je rekao: nekada su treneri bili i vaspitači! Pogodak u centar mete, jer sušta istina je da danas bezmalo svaki kouč decu uči samo košarci, još uže – tehnici i taktici, bez širih vidika i pouka o životu. Evo i drugog krucijalnog pitanja: kako da treneri budu i vaspitači, kada većina u sebi ne nosi obrazovnu širinu i pedagoško-humanu notu, kad se gro svodi na konstantnu galamu, baš skučen vokabular i „boju novca“? Jer, ne može učitelj preneti učeniku nešto što ni sam nema…
Još jedan legendarni košarkaš, predsednik crno-belih Predrag Danilović, izrekao je nedavno zlatno pravilo Partizana: NIKO ne može da se meša u posao trenera, u ovom slučaju Duška Vujoševića. Tako je davno bilo i to je jedini ispravan put ka uspehu – da svako radi svoj deo posla. Košarkaška kola, uz ostalo, pošla su u sunovrat kad je institucija Trenera bačena u blato od strane onih „koji vole a ne umeju“, tako da srpske verzije pomenutog Partizanovog pravila danas izgledaju, manje-više, ovako. Zlatna: treneru niko ne može da se meša u posao – na terenu, kad ode kući uradićemo po našem. Srebrna, najčešća: „kouču“ se niko ne meša u posao, osim gazde i gazdarice, njihove dece, zeta i bratanca, eventualno tašte, par roditelja i menadžera. Ne uvek tim redom, normalno… Bronzana verzija: treneru se svi mešaju u posao, pa čak i on sam pomalo! Da budem iskren do kraja, postoji i dijamantsko pravilo, koje je jako retko, što se da zaključiti po nazivu: niko ne može da se meša u posao trenera, ali on komotno može da se meša svima do mile volje!?
Konačno, evo i osvrta na učinak četiri naša kluba u tri evropska takmičenja. Partizan je, u pobedničkom ritmu, naneo prvi poraz Unikahi i to na njenom terenu u Malagi, pre svega taktički probranom igrom: kontrola ritma od prve do poslednje sekunde, retko viđen napadački skok, puno prodora i spuštanja lopte pod sam obruč, gde se osećala dominacija. Kecman nadahnut ovoga puta, uz uigrani dvojac Marić-Mekejleb i timski učinak ostalih. Sada se lakše diše, mada i dalje sve kuva u grupi „B“, tako da se sa nestrpljenjem čeka rasplet, koji može, posle dve očaravajuće pobede, biti radostan za Partizan i naš ranjeni basket.
U Evrokupu potpuno različito raspoloženje u Beogradu i Vršcu. Crvena zvezda sa dve pobede skoro da je obavila teži deo posla. Tim iz dana u dan igra sve bolje, dobija snagu i kuraž, razigrano je barem osam momaka. Želim im, kao i ostali krvno vezani za košarku, nastavak u beskraj bisernog pobedničkog niza: Partizan, Cibona, Dinamo, Helios, Beneton… Sa druge strane, košarkaši Hemofarma posle dva kola nemaju pobedu u ovom takmičenju, ali sumnjam da je stanje alarmantno. Prvo zato što imaju zreo, kvalitetan tim, sposoban da se u preostale četiri utakmice izbori barem za prateće mesto za dalje borbe, iza Valensije recimo. A drugo, oseća se poodavno stabilnost i potreban mir u klubu, uz poslovično dobru logistiku…
Na kraju, ali nikako po vrednosti igara, notiram FMP iz Železnika koji je startovao sa dve ohrabrujuće pobede u Evročelendž kupu, od kojih je poslednja protiv turskog Banvita, veoma snažne ekipe, posebno blistava. Moj lični utisak je da je iskusni Vlada Đurović razbudio igrače: više nego primerna borbenost, četvorica sa dvocifrenim košgeterskim učinkom, sjajna podrška klupe (posebno kondicionog trenera!?), tečnija igra… Svi su simptomi ozdravljenja na vidiku i, kako to obično biva sa mladima, čini se da će od nove godine to biti daleko respektabilniji tim. Dotle, da se ne obistini ona narodna – „ne lipši magarče do zelene trave“ – treba puno strpljenja svih u sistemu FMP-a.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
