Foto: Predrag Mitić

Ne zafrkavam se. Mislimo dublje: semantički ponižavajuće je za „pudrijeru“, što se za one manje kante i kontejnere za smeće kaže – đubrijera. Ali, još gore je u smislu opšte kulture čistoće, što se đubrijera rodila po analogiji sa – žardinjera. Posuda za cveće. A katastrofa je u tome što „sličljivost“ jedne i druge reči proističe iz naše opake stvarnosti – pogledajmo okolo, skoro svaka gradska žardinjera pretvorena je u posudu za smeće, ne za cveće.

Ali, čemu ovaj „serijski“ naslov? Oni koji su čitali ovu kolumnu pre dve subote, setiće se. A onima koji čitaju samo ovu, neću poput Vučića reći – baš me briga što nisu, ti kreteni – nego ću podsetiti! Na stepeništu zgrade gde je i Danas stoji jedna kanta sa „pikavcijerom“ kao poklopcem. Pa sam se vajkao i vajkanje širio na čitav srpski kosmos zbog njenog (ne)čišćenja.

Naime, često, naročito noću, u taj ulaz uđu da se greju, odmore i malo zabušavaju radnici čistoće kojima je zadatak da sakupljaju sitne otpatke po ulici i prazne ove „kantijere“ u veće kante. Ali, ovu nikad ne čiste, iako tik pored nje tokom pauze parkiraju svoj alat. Pod pretpostavkom da ova kanta nije u njihovom rejonu, zaključak je bio da sve to liči na izvrdavanje očiglednih problema (tj. nemar), za šta ima sijaset i mnogo krupnijih primera u nas.

A šta se ispostavilo. Dotična kanta zapravo „ne postoji“, nema je u sistemu, a to još bolje dokazuje sve ono što smo povodom zaobilaženja đubrijere zaključili. Jer, saznali smo naknadno da je kanta zapravo bila poklon nadležne gradske službe, ali da je aranžman donacije podrazumevao da, iako je na ulici o njoj treba da brinu higijeničari/ke firmi sa tog ulaza.

Znači, ako bi se smeće i pikavci bacali na ulicu, to bi bilo u opisu poslova onih sakupljača, ali nije, jer – nje zvanično nema. Dođe mu nešto kao – ministar bez portfelja. Nešto kao oni slučajevi – da „pojačamo temu“ – kad firme kradući po desetak santimetara na svakom nivou solitera, maznu i čitav sprat „nepostojećih“ stanova s kojima posle raspolažu za ekstraprofit ili namirivanje „svojih ljudi“.

Ostanemo li „u đubretu“, kao što u njemu jesmo stalno, ova pričica „referira“ (jel se tako kaže po EU-ropski – vidi, vidi, slučajnosti i EU i ropski!) i sa upravo razglašenim slučajevima zakopavanja opasnog otpada. Poenta te kampanje je – ima zakona, nalažu praćenje prevoza i skladištenja, ali nema dovoljno inspektora, a i da ih ima oni recimo nisu zaduženi za poslove koji pripadaju policiji. Dakle, nemar i vrdanje – kao kod one pune kante…

A tek kriminal: firma za preradu otpada dobija novac da ga preuzme, da uloži u preradu, ali ona samo uzme pare, ugradi se tu i onaj što je otrov isporučio, izvrdaju se zakon i kazne, a štetu plate – poreski obveznici. Al’ se i truju pride!