Foto: Predrag Mitić

U tome je, pak, isprednjačio tu prisutni „raketaš“, odnosno „odgovorno lice“ za raketnu protivgradnu zaštitu.

Koliko znam te su rakete – nezavisno od toga ima li ih ili nema (uglavnom nema) dovoljno – od pre koju godinu u nadležnosti države, odnosno policije, a ne lokalnih samouprava i mesnih zajednica. NJih je godinama pratila kritika da se neodgovorno ponašaju sa streljivom. Znale su, pričalo se, nišandžije po selima i da pucaju i šenluče i preko „doze“ potrebne da otope ledene oblake.

Elem, sad je čovek iz „ministarstva za rakete“ debelo osporio nacionalni mit o veštini baratanja ovim čudima kojima su gađane i letelice NATO tokom bombardovanja SRJ. Ima, uprkos istini, i legenda da je i onaj „nevidljivi“ kod Buđanovaca oboren „protivgradno“. Reče taj najpre da je potrošeno dovoljno, a ne malo, raketa. A „ko zna šta bi bilo“ da nisu ispaljene i koliko bi veća šteta bila. Ali je na kraju poentirao istorijskom rečenicom da ne smemo da zaboravimo da je „S DRUGE STRANE BILA PRIRODA U SVOM NAJGOREM OBLIKU!“

Odvratne li i grozomorne prirode! Kao da se i čovek, ljudski rod, pred njom ne pojavljuju u SVOM najgorem obliku. Ali taj ekološki aspekt nebrige prema roditeljki koja, eto, ume da se pokaže na najodvratniji način ne važi samo za ovaj balkanluk i našu zemlju, već za čitav svet.

Ovde je zanimljivo što se viša sila (vis major) uveličava do „neprirodnosti“ kako bi se, između ostalog ili najpre, pokazala ne samo nemoć pred groznom prirodom, već i na neki način opravdale i subjektivne slabosti, i otklonilo insistiranje da to sa raketama nije baš rešeno kako valja iako je i po zakonu i po budžetu. Najlakše je onda okriviti prirodu za ljudske greške. Na folklorno-mitološkom nivou, palo je još jedno jako patriotsko uverenje: dovedena je u pitanje poslednjih godina naročito sveža parola – „ne može nam niko ništa“.

I tu negde između mita i politike je još jedna caka. DŽaba i arsenal raketa pred okolnošću da se protivnik pojavljuje u svom najgorem vidu. Nešto mi to mnogo liči na bogorađenje koje u poslednje vreme pred velikim silama, zapadnom moći itd. ispoljava i naš svedržitelj Vučić. Eto i on, koji se pred javnošću obreće kao „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ učestalo upozorava da se u muci s Kosovom ne možemo suprotstavljati volji velikih. I NATO-u. Liči, zar ne, na gore pomenuto pravdanje i vrdanje.

Prepisujem ovde i rečenicu iz jednog svog nedavnog teksta: Pa i forsiranje priče o užasima osiromašenog uranijuma sadrži poruku – jači su, opet će uranijumom!

Dakle, kad s druge strane stoji sila koja je jača i od najjače srpske sile, supermenske takoreći, onda je to stvarno za zabrinutost. Svet se pred nama pojavljuje u svom najgorem obliku…