Foto: Predrag Mitić

Jedna od najčešćih grešnih novotarija je upotreba prideva –srećan, ponosan i sličnih. Pa jedan endžioovac kaže da je SREĆAN POSETOM, sportašica je zadovoljna takmičenjem, ali je SREĆNA MEDALJOM, a ne zbog medalje. Ipak, vrh top liste ovih nedelja drži radio voditelj jedne afilijacije javnog servisa koji reče da će nadalje u njegovoj emisiji biti još mnogo zanimljivih NAŠIH PRIČI (ne, kako treba – priča).

Visoko se kotira i upotreba „bez da“ umesto „a da ne“. Možda bih na ovo i zaboravio da me ne podseti visoko pismeni, jedinstveni mrzitelj čak i tipfelera, a sad i karijerno visoko kotirani moj drugar Slaviša Lekić. Baš u Danasu, na dva mesta u kolumni mu se to pojavljuje („bez da ga dodirne“, npr.) Možda bih i ovo preskočio da me nije podsetilo na nešto što me nervira – do izluđenosti.

Upotreba, naime, reči BEZ kad je logično da se kaže NEMA, naročito u naslovima. Stalno objašnjavam mlađim kolegama na sledećem primeru. Jedno je ako „Pera ima pištolj, ali je na proslavu pobede protiv Brazila (ha, ha) pošao bez njega“. A sasvim je drugo ako Pera i nema pištolj. Onda je ono BEZ – bez veze. Pričam, ali džaba – takvi se naslovi množe – „bez da me“ kolege slušaju!

E, sad na naslov. Sećate li se Đenke iz „Maratonaca“ , što „al ga opravi“ (onaj krematorijum). A od takog čoveka, fala bogu, ostadoše – bar dugmići. Toga sam se setio onomad povodom zanimljivog slučaja u jednoj osnovnoj školi. No, stalno me mučilo što znam da je ima, a ne sećam se – bolja asocijacija. Ali se setih – ona je u vicu o kvalitetu pirotskih (Tigrovih) gumenjaka, koji se u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji zovu i –gumenjaši. A u samoj okolini Pirota i Babušnice – OP’NCI. Ili za razliku od kožnih – gumeni op’nci.

Elem, hvali Piroćanac, naravno ped klasičnim Amerom i Rusom kvalitet srpskih/jugoslovenskih roba i kaže da za razliku od njih, mi imamo nešto najkvalitetnije – gumenjaš. „Padne čovEk od dvajesti sprat i s’v se stroši, a op’nci ostanu čitavi. Mož’posle i nekoj druđi da ji obuva.“

E, tako je nešto naročito istakla direktorka pomenute škole posle nemilog događaja. Kad je jedan osnovac doneo (po prvim tabloidnim zakonima „eksplozivnu napravu“) neispaljeni „ćorak“ i aktivirao ga, između ostalog lupajući njime po klupi.

Srećom nije niko povređen, a rukovoditeljka na najvažnije mesto u smirivanju i opisivanju bezazlenosti incidenta, naročito naglasi da ni – školska klupa nije oštećena. Kvalitetna je ko pirotski gumenjaš i Đenkini dugmići! Ni reči o nasilju, uvrnutoj potrebi za oružjem, zabrinutosti za decu, tj čoveka!

Ime škole i grad neću ni spominjati. Jer ovaj događaj ilustruje – raširenu pojavu. LJudskost ustupa mesto kvadratima, procentima, statistikama. Mogu ljudi da nemaju šta da jedu, al’ moraju da budu „srećni“ i „ponosni“ bedepeom, padom javnog duga i deficita, „bez da“ izraze nezadovoljstvo…