Krastavac i ananas

Mi smo jedna imućna porodica i jedemo dosta južnog voća. I ananas je često na trpezi.

Sestra i ja volimo ananas i roditelji nam ga ponekad kupe.

Tata kad pijan dođe sa posao, mamu bije, A NA NAS se dere.

More viceva, kao i sva druga, decenijama je zagađeno otpadom, lošim i budalastim vicevima. Retki su, poput ovog, nad kojim čovek može da se zamisli.

Pa kad uvidi koliko pogađa našu socijalnu situaciju i porodične mentalitete, navike i (samo)prevare o navikama može i da ga – domisli: moja porodica ne jede ananas, kupuje samo domaće; mi se trudimo da prilagodimo ishranu voću i povrću sa našeg podneblja, pa ne jedemo ni ananas, ni drugo južno voće… Itd.

Moglo bi, u naknadnom domišljanju ovog vica neko dete da odgovori, recimo i ono što sam saznao tek prošle godine: ananas nije, kako mnogi misle, plod na nekom drvetu, već mu se glavice razvijaju iz zemlje, poput kupusa.

Ovog vica sam se setio onomad posle jedne scene u samoposluzi.

Uzmem jedan, stručno se zove dugi krastavac, znate, onaj presvučen u prezervativ.

Nešto mi nije bilo jasno – da li se meri, ili je cena đuturizovana i obratim se prodavačici, približno mojih godina.

Kadli, ona poče da viče (na mene), prvo nisam baš razumeo šta kaže: „gospodine, to je organski, to je organski..!“ Nije bila, zapravo, neljubazna, već uzbuđena, smatra da je to pogrešan izbor.

Za penzionera, tako joj izgledam, što je tačno. Htela je da mi skrene pažnju da sam posegnuo za skup(lj)om robom, a ima jeftinija. Penzionerima primerenija.

Ne spadam u imućne i raskalašne penzionere, naprotiv, ali primetio sam i po onom šta se po poslugama kupuje i po uvreženom uverenju u društvu da su penzosi – sinonim za bedu i sirotinju.

Dno.

Za svako potcenjivanje.

Ali, da je slična i sudbina mnogih prodava(či)ca i odnos prema njima. Slušam(o) sa razglasa često se traže radnici za posluge, primećujem(o) da se i primaju, pojavljuju novi.

Ali sve je manje mladih (ili brzo nestanu), sve više onih koji su izgubili poslove (pomalo i živote) koju godinu ili deceniju pre penzije…

Skraćeno i prevedeno – ona prodavačica je pokušala da mi na (ne)adekvatan način skrene pažnju da ne kupujem ono što nije po njenom standardu, što od svoje plate ne bi mogla da si priušti.

Skraćeno i prevedeno – zato imam nelagodu kad u korpu stavim npr. maslinovo ulje.

Jednom sam, iz znatiželje stavio u korpu neko čudo što se zove – limun dinja.

Pitam kasirku na šta to liči, a ona mi kaže da nikad nije probala, ali glasom takvim kao da ne kupuje ni manje egzotično“ voće.

Otrčim kući, oljuštim, bila je hladna, isečem kockice, dodam nanu iz dvorišta i malo meda, podelim količinu i pola, uz nelagodu, ali i pristojno obrazloženje, da je ne povredim, odnesem kasirki.

Prihvatila je poklon, a ja od tada mislim da sam se bar simbolično iskupio za socijalne nepravde, materijalno raslojavanje, osirotelost u zemlji u kojoj nam prodaju šećernu vunu zlatnog doba… (U sledećem dvobroju: Bunde, skafanderi i – burek)