Lelujava spirala sećanja

U zapisu iz jednog istraživanja o nastajanju i obnavljanju ćelija stajalo je da su naučnici dokazali kako se za godinu dana u telu izmeni 98 odsto atoma od kojih je sačinjeno. Pojedinosti su bile još interesantnije, ali su se svodile na zaključak da se materijal od koga je sastavljeno ljudsko telo promeni više puta tokom ovog, što u nedostatku pouzdanijih merila i reči, zovemo životom.

Ono često isticano ja, to gramatičko prvo lice ili jezikom psihologije sopstvo koje ima i nadsopstvo, znači, kukavno se kotira pred igrama atoma i molekula u organizmu i pred mućkanjem svih tih tečnosti, plazmi i bućkuriša u krajnjem ishodu pojednostavljenih do – vode. Onda i prah! Od prljave vode, nasmejao se pisac li, Bogdan li, u sebi.

Nisu li onda, recimo, ostareli i sredovečni ja dve i po sazdanju, da li i po mislima, različite, druge osobe, a o detinjstvu i dečaštvu i da se i ne govori? Ne, sigurno nisu i po mislima, ubeđivao je sebe. A šta je sa molekulima duha, nestaju li isto tako i mehurići duše, ako ona počesto uspeva da prizove, doduše pomešane i isprelepljivne slike sećanja, uspomena, ponavljanih snova..?

Bogdan je često o ovome razmišljao i mnogo pre nego što je slučajno naleteo na ovo istraživanje. Dodajući svemu ovom ono što se zove vreme, činilo mu se na momente da se život čoveka može predstaviti jednom lelujavom spiralom. Taj se magleni i fluidni feder naslanja na svoje najšire krugove, da bi se idući nagore – šta će gore od toga – ti cevasti, magleni beočuzi sve više sužavali.

Sa jednog mesta, iz jedne tačke na gornjim spratovima tog životnog spiralnog stepeništa može da se vidi samo jedna strana, tačka, tek mali isečak tih donjih života, tih njegovih praznih ili pak, uobraženih ja u predstavi, obličju, silueti manje ili više sličnih, ali ipak po svemu, drugačijih ljudi, a o deci i dečacima i da se ne govori.

Svako upinjanje da se oni vide iza zakrivljenja te cevolike spirale uzaludno je, a promena tačke gledanja sa vrha ponajmanje zavisi od tebe, onog koji gleda. Već u nekom sledećem pokušaju svi ćete biti na drugom sektoru spiralinog luka, gledano odozgo niz nju. A biće i razdoblja kad se usled lelujavosti konstrukcije nikakvi donji prstenovi neće ni moći da vide.

Pa šta su onda sećanja, i njihova sledljivost, šta nas to vara i obmanjuje kad smo uvereni da su naše misli i snovi naslonjeni na ono što se desilo nekim drugim posudama u ljudskom obliku, nalik nama, punim materije koja nismo mi, te tvrdimo da je sve to iz naše malo čime dokazane prošlosti. I je li to prošlost uopšte?

(*Ovaj autor će u nekoliko narednih brojeva objaviti delove većeg rukopisa „Usov“, ne zato što ide na odmor, već zbog nagomilanih važnih obaveza.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.