Tikvasto klatarenje države (sve je, pa i povrće –politika)

Pominjao sam već to kojiput ovde, prisetih se jednom knjižice „Trska koja misli“, ime autora sam zaboravio, neću „didem“ na gugl, a biblioteka doseljena iz Beograda još je u kutijama.

Pominjao sam i ono kinesko drvo – paulovniju, za koju su mnogi pomodno poverovali reklamama da mogu da se od nje, brzorastuće – obogate. Ali, istina je da se mnogo inteligentnije od našeg drveća krivi prema proplancima svetla i to „nišaneći“ ih odmalena, a ne kad poodraste.

Biljnu inteligenciju sad, kao i proteklih godina, ispitujem na specijalniim tikvicama iz naslova. Njih su moja i bake i majke iz komšiluka zvale sudopera, a botaničari je beleže pod nazivom luffa cylindrica. U vreme postojanja godišnjih doba, tj. tih baka i majki, sađeno je po nekoliko odžaka u baštama.

Kad odrastu „formatirale“ su se sve do jedne na dužinu do dvadesetak santimetara, prečnika „pečes santima“. A kad potpuno sazre i dobiju suvu smeđu koru, oljušte se u toploj vodi i obretnu se u obliku sunđera za pranje sudova, da smo tad znali za nju rekli bismo – boljeg i trajnijeg od – „vilede“. (Umesto deterdženta korišćen je pepeo, tj. ceđ.)

Sad, ove hibridne rastu mnogo veće, najduža lane bila je 103 cm, debljine moje još mišićave desnice. Dok su mlade, dobre su za jelo (ja sam za musaku), ali, kad se osuše, „pamte“ čvrstinu onih sunđera.

Pošto ih gajim da se ha, ha – „obogatim“ pratim ih ko BIA studente i beležim im ponašanje, a ovih dana i – inteligenciju.
Tu, uz malo profesionalne deformacije, nalazim reči za naslov i za uporedivost i sličnovetnost sa našim društvom, više sa državom.

Na stranu što traže čvrst oslonac i jake stubove, ne bi ih brojao, više od ona četiri naše spoljne politike, ili broja nogu na Vučićevom hokličetu pred Trampom, nego šalju još ubedljivije poruke.

Primetih da ne vole onu mrežu za krastavce (koje kad ljuštiš možeš da se lahko porežeš kao kad te politička protivnica poseče nožem – čim čujem krastavac setim se noža!) Valjda ih podseća na zatvorske rešetke ili one barikade oko političkih torova.

Više vole da se penju, cvetaju, oprašuju i rastu uz čvrsto zategnut kanap. Ali, to me ne podseća na – čvrstu ruku, autoritarnost, red, rad i disciplinu, već na jasnu usmerenost rasta u visinu. U budućnost! Nagore!(gde „ćemo se jednom sresti vi i ja“)

Ako je kanap labav, one su nestabillne, njišu se, klatare se poput naše rasklimatane države. Povijaju ih svi vetrovi, savijaju se ka zemlji, puštaju jalove zaperke koji puze po blatu od zalivanja i ej, i svoje pipke za penjanje uvis svijaju uz neoplevljen korov.

Da uz korov! Kao da nije bašta, nego Pionirski park.

Ako se ne učvrste, „obogatiću“ se kao naša napredna zemlja „opevana“ u rafalima lažnih procenata i brojki kojima smo svakodnevno gađani. Do gađenja!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.