Foto: Radenko Topalović Ove tekstove gotovo uvek pišem ponedeljkom da bi odstojali do srede kad ih šaljem. Današnji ponedeljak je jedan od najvažnijih u mom životu, kao dan kad je svima i svemu uprkos izašao prvi broj ovog lista. Mnogo je godišnjica bilo kad smo, mi njegovi osnivači o nastanku i mukotrpnom trajanju ovih novina štošta beležili. Sećanja postaju sve klimavija i nepouzdanija i boje se – da, da, sećanja se boje više od nas sećalaca – da neće biti istinita, ako se ne potkrepe dokumentacijom.
Zato samo sa ovih par redova proslavljam ovaj dan!
A sad ono što mi je aktuelno – pendžetiranje.
Mogao sam i drugačije krstiti ovu temu, ali ova verovatno mnogim, posebno mlađim čitaocima nepoznata reč, baš je svojom anahronošću, prava za ono o čemu pišem.
Pominjano je ovde kako mlađariju koja ne zna šta je štirak, frotir, ceđ… možda i ne treba grditi jer ništa od toga nije ni videla, a pošto se i ne upotrebljava, nema potrebe da zna. Dovoljno je što zna šta je sapun, šampon…
E, ali pendžetiranje, o blokejima i da ne govorimo, je itekako u upotrebi, samo ne na cipelama, već na autoputevima, državnim putvima ovog i onog reda… a tek na uličicama, sokacima i sokačadi… A tek u predizborne dane, pa čak i u noći preizborne ćutnje. Ovo su već asocijacije sa lica mesta u predizborju Grada Zaječara!
Da bi to sa asfaltom bilo jasno, za one koji ne znaju reč vraćamo se cipelama. U davna, pradavna vremena, dok je još bilo obućara (i dok su još postojala godišnja doba, a oblaci na nebu bili nekako maštoviti i razuđeni, a ne kao danas svaki sa poravnatim, vodoravnim dnom – ovo su refreni iz rukopisa romana koji privodim kraju kad ne pišem za ovo parče strane!) cipele, naročito sa kožnim đonom bile su prilično skupe. Studenti u „Studenjaku“ npr. u trokrevetnim sobama često su imali samo jedan par za igranke, pa su ih razmenjivali kad ko ide na „igranjac“. Od nošenja, đon se izliže i otvori se jedna ili više rupa. I tad se ne nose odmah obućaru, već tek kad kamenčići i pesak počnu da bockaju ili kad se kroz rupu pocepaju i čarape… Onda obućar stavlja pendžeta. Pendžetira. Tanje liske kožnog đona, ušiva preko rupe, rupa, da ne objašnjavam kako vešto…
A sad, putarska preduzeća, naročito kako rekosmo pred i baš uoči izbora trguju glasovima, odnosno kupuju ih od meštana gde je asvalt izrešetaniji od studentskog đona tako što ih pune „krpicama“ asvalta. (Neću da vređam pačvork tehniku u teksilu, na šta ovo takođe liči!)
Nekad su cipele bile skupe, pa im se jeftinijim pendžetima produžavao vek. A sad je pendžetiranje puteva (stručno i otmeno se zove – rehabilitacija kolovoza) bojim se skuplje od kompletnog asfaliranja. Možda najmanje zbog „ugradnje“ podizvđača kakve majstor šuster nije imao. Nego više zbog činjnice što nas ovakve vlasti enormno skupo koštaju, za godine i godine unapred. Naravno, ne samo bukvalno zbog ovog pendžetiranja. nego valjda razumete što uza sve ima i PENDŽETIRANE OBRAZE!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
