O pecanju krkuša i mamcima

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Odlican tekst, gospodine Andrejicu! Dve zavrsne recenice istoga – stravicno su istinite! Strasno je to sta smo ucinili i sta, nekaznjeno, besramno, bahato nastavljamo da cinimo nasim potomcima…

2. Gde nestade taj tekst od srede?

3. Gospodine Andrejiću,
   Vaši tekstovi su divni, ali me bacaju u tešku depresiju. Odnosimo se prema zemlji, rekama i vazduhu kao nedomaćini. I pojedinci i država. Mislim da nema ekološkog propisa na svetskom nivou koji Srbija na papiru ne podržava. U praksi, ne pridržava se ni jednog.
   Minielektrane su bile evropski hit pre više od dvadeset godina. Kao i sve, one su kod nas došle sa zakašnjenjem, oberučke prihvaćene kao spasonosno energetsko rešenje. Verujem da su naši ekolozi vrlo dobro upućeni u multidisciplinarnu problematiku izgradnje minihidroelektrana ali da se njihove preporuke ne poštuju iako su zakonske obavezne. Sve se završava na održanju “čuvenog“ biološkog minimuma od 10% za koji niko sa sigurnošću ne može da kaže odakle se pojavio. U praksi se čak ni taj nonsens od minimujma ne poštuje.
   Ali, od kukanja nema fajde. Ako država ne može da uvede red, onda za red moraju da se zauzmu pojedinci organizovani u razna društva koja će raditi na očuvanju reka i širiti svest o toj potrebi. Reke i potoci treba da nam svima budu na ponos, ne na sramotu.