O pecanju krkuša i mamcima 1Foto: Predrag Mitić

Vaš tekst objavljen u ovom listu u sredu na sv. Jovana pod naslovom „Pecanje krkuša na Ibru“ mnogo mi je lepo legao.

To je bila prava PROŠIROTINA – setiće se moji novinarski saradnici i đaci da je to naziv jednog, danasovskog žanra – u najboljem smislu te reči.

I, zamislite, to se dešava samo nekoliko dana nakon što sam otkrio da, iako se ne poznajemo, imamo zajedničkog prijatelja (Oluju) što je zagubio Vaš broj telefona i kome smo mi iz Danasa valjda pomogli da Vas nađe.

No, taj „privatni podatak“ i ne bi bio važan da mi se ne čini da „posedovanje“ zajedničkih prijatelja zapravo svedoči i o duhovnoj bliskosti ljudi.

Zato su činjenice, sećanja i zapažanja u Vašem tekstu zapravo bili gotovo u dlaku isti, s razlikom u imenima reka i pritoka i pecaroša Vašeg detinjstva, kakav sam ja planirao da napišem u nastavku svojih kolumničica, pa sam za trenutak odložio. I sad odustajem, jer bih se ponavljao u odnosu na vašu belešku.

Ima samo nešto, o čemu ću svakako pisati, mada smo dodirivali i tu temu.

Reč je o „tajnoj vezi“ riba i mamaca na koje se pecaju i masovnom (masovnijem od sadašnje vakcinacije!) ugibanju „mamaca“.

Tu su svedočanstva još potresnija jer govore o znacima mnogo veće eko-katastrofe i nestanka životinjskih (pa i biljnih) vrsta.

Naime, sinhrono (ali i međuzavisno) sa nestankom pojedinih ribljih vrsta ili, ako je sreće, njihovog povlačenja u uzvodne, čistije i bezljudne pritoke, potočiće (a ne mogu sve vrste da žive u hladnijoj i bržoj bodi!!!) nestajali su i insekti na koje su one „išle“.

Delom su se povlačile i zbog toga.

Crvići ispod kamena i neke živuljkice koje smo zvali „mrmoljci“ na koje su se pecale najčešće belice (bejavke, u nekim krajevima) u Timoku su počele da nestaju već sredinom šezdesetih godina.

Nešto kasnije pod najezdom nestručne – a i stručna truje – „herbicidizacije“ poljoprivrede nestalo je na njegovim obalama pa i podalje, npr. skakavaca.

Do te mere da kad ih ne viđaš, zaboraviš i da su postojali.

I onda 1984. u leto idem u Trgovište, ono kod Vranja, ne kod Knjaževca, na Pčinji, izdaleka vidim neku decu kako menjaju mesto za pecanje i zabacuju kraj jednog mosta.

Dok smo autom prešli tih tristotinak metara koliko smo daleko bili kad sam ih ugledao, oni upecaše neku ribu.

Stanemo, pitam kroz prozor na šta pecaju, kažu na – skakavca.

A ja skoro zaboravio da postoje. E, sad znam – na Pčinji je možda još moguće pecati na skakavca, možda upecati krkuše.

Ali, uverio sam se da je njena glavna pritoka Tripušnica ugrožena, lično sam video nekoliko mini-elektrana na njoj.

Hoću da kažem, možda nije tačno da su naše godine i decenije „pojeli skakavci“, iz ovog ugla mi smo pojeli i reke i mamce i skakavce.

I bistrinu i brzinu reka i potoka. I popili i popljuvali unapred vodu naših potomaka.

Iskreno Vaš.