Foto: Radenko Topalović Ko je čitao, video je u prošlom tekstu da sam se tada podsetio jedne, a ovde će biti još jedne (ne)običnosti o odnosu vlasti prema „provokativnoj“, mahom omladinskoj i književnoj štampi osamdesetih. Prošlog veka! Što se danas uglavnom tumači kao rigidan, opresivan, a uistinu neuporediv je, u pozitivnom smislu, sa ovim što medijima danas rade vlasti.
Opisivao sam glavnouredničku sobu „Omladinskih novina“. Dakle, iznad troseda ogromna umetnička slika sedećeg Lole Ribara, a visoko desno „štancani“, službeni, kancelarijski Titov portret.
E, taj je mizanscen bio osnova za jednu „zabranu“, isparvnije, neslužbenu, ali polu-SLUŽBINU, poluzabranu pomenutog lista, koji se, doduše, tada zvao NON („Nove omladinske novine“ s jednim od slogana „Ko ne čita NON, taj je slon“, a onih koji nisu slonovi tad je bilo između 25 i 30 hiljada diljem SFRJ).
Imali smo u tom broju i poveći intervju, da ne kopam po dokumentaciji, mislim baš sa tadašnjim predsednikom omladine Srbije, možda članom Predsedništva. Rađen je u pomenutoj sobi, a fotoreporter ga je slikao na onom trosedu, sedi on, iznad njega Lola, a daleko desno u gornjem uglu DEO onog službenog portreta.
Kad li, zove me iz štamparije, kao glodura, dežurni novinar – veliki problem. Dođem, a šef rotacije, ne čitave štamparije, kaže, evo odštampali smo, ali ovo ne može u prodaju! Zašto, da li je tužilac zabranio, nije ni stiglo do tužioca (inače se svaki primerak štampane stvari odmah dostavljao tužiocu). Ja ne puštam, kaže. Dakle, ni tužilac, ni Partija ni Omladina, nego šef. Ne može, kaže, da ide slika gde se Titu vidi pola glave. Nije s Titom intervju, ubeđujem ga. Jok!
U žučnoj svađi, stavlja mi do znanja da će zvati, ne miliciju, ne tužioca, već državnu bezbednost i tako potvrđuje naše sumnje od ranije… To će izazvati haos, odugovlačenje, kašnjenje novina. (Inače, u svakoj većoj firmi je postojao rukovodilac, bezbednjak, ali su to i zaposleni i poslovni partneri morali da znaju.)
Obraćam se i višem rukovodstvu štamparije i oni se vade na kašnjenje novina usled njegove tvrdoglavosti i postižemo (oportunistički!) kompromis – zamenićemo fotku, štampaće ponovo samo taj log, o njihovom trošku. Broj je spašen, štete nema, ali ostaje pouka da se SLUŽBA otima zakonima. I imali smo još tri-četiri ozbiljnije poluzabrane… sa nevoljnim kompromisima u stilu da ne zakoljemo vola (čitav list) zbog jedne šnicle. Mada su šnicle bile baš sočne. I prgave!
A, kako je išla zabrana po zakonu? To, i više od toga, pokazuje jedna kompletna zabrana „Omladinskih“ aprila 1084, koja je bila istog dana kad i „Književnih novina“ pod glavnouredništvom pok. Milana Perišića. (O tome, sledeće subote)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
