O propagandnom, predizbornom cilju tih zamašnih, a više nego haotičnih i „sveodjednom“ radovima, makar po cenu velikih nevolja za građane – mnogo je rečeno.

No, manje je bilo reči o mogućim i prilično vidljivim unutrašnjim destruktivno-konstruktivnim porivima što se ispoljavaju u mojoj omiljenoj poslovici „i kuče i kačamak“ zajedno.

Sve se to može dočarati slikom o majstor-kvariši koji voli i ume sve da rasturi, bez jasne nade da će umeti i da sastavi. O detinjastom porivu rastavljanja i lomljenja igračaka, gde je zločesto rasturanje upravo sastavljenih lego-kockica – najmanja šteta. U odnosu, recimo, na surovu igru koju sam davno opisao kao „sastavljanje mačke“. Naime, kad su neka „nestašna“ deca tu u jednom dvorištu kod Karađorđevog parka do uginuća zlostavljala macu, pa je i rastrgla u nadi da će se ona sama sastaviti kao u – crtanom filmu.

Sad je adekvat crtanom rijaliti, a život i dalje nije film. Stoga verujemo da će, za razliku od „davno prežaljene“ mačke, na svim gradilištima iznići ono šta su planeri naumili. A na šta će ličiti – videćemo.

Međutim, već mesecima imam jedno krupnije poređenje od onih sa kockicama i sa jadnom mačkom. Sva ta i takva užurbana i brzinska gradilišta liče mi na ovaj novi način vladanja, posebno na ono što zovemo – rušenje, potkopavanje, derogiranje institucija.

Pa, eto, sami možemo da biramo da li je Slavija porediva sa Skupštinom, Brankov most sa Vladom, Savamala sa Ustavom itd. u bezbroj kombinacija – sa brzim i nedovoljno promišljenim rušenjem zarad gradnje nečeg što niti je dovoljno objašnjeno, niti uvek pametno, osporavane upotrebne vrednosti i koristi… Sračunato na dokazivanje moći i svemoći. A vođino će prisvajanje apsolutnih demijurških svojstava, s građevinske strane biti, valjda, oličeno u onom jarbolu. Najlepšem, najvišem, sa najzalepršanijom zastavom u istoriji Srbije.

U ovom porivu vidljiva je i namera da se gradi radi ruganja, štaviše osvete „lopovima“ iz bivše vlasti: primera radi, svrsishodnost postavljanja podzemnih kontejnera, koji su i meni sporni, nikad nije stručno preispitana. Ali, ovih dana beogradske vlasti ih osvetnički slikaju. I, o apsurda, popravljaju ih i prave nove – sa valjkastim, a ne četvrtastim ustima…

Obilazim radove na Slaviji (stručnost: svaki se Piroćanac rodi kao NK-dunđer) – mnogo betončine, malo zelenila… svako može da dopiše utisak. Cenim – najviše će biti posledica zbrzanosti i žurbe – a najpre će se videti na popločavanju i „pokockavanju“.

Evo i kraja: i van ovih gradilišta vidi se demanti više puta ponovljenih gradonačelnikovih reči „Beograd je nikad lepši“. Lepota mu je upravno srazmerna gramatičkoj neispravnosti ove mantre. Kaže se „… nije bio nikad…“

A i svaka košava demantuje! O pločama oko Hrama i stepenicama oko Biblioteke npr. i da ne pričamo! Ostalo – opet – dopišite sami…