Znakovi pored puta

Već sam ovde grdio šume znakova-krajputaša u našim novim poludivljiim naseljima koja će ili biti, ili neće biti legalizovana ili srušena. Zrenjaninski i smederevski drum samo su najbliži primeri Beogradu, ali toga ima svuda.

Do mere da se od njihovog divljeg, samoniklog znakoreda teško uočavaju i neophodni saobraćajni putokazi. A budući da ih je tušta i tma, gubi se i osnovni smisao da prenesu određenu poruku, jer od jednog ne vidiš drugi, čitaš jedan, evo već sledećeg, u glavi se mešaju poruke, pobrkaš ime kasapnice i frizeraja, auto-otpada i pedikira.

A već o stilu i estetici ne vredi ni govoriti, svaki je od materijala koji je prvi vlasniku pao na pamet ili bio pri ruci. Haos i neorganizovana slučajnost i sve to itekako podseća na gubljenje svake mere u našem društvu. Haotično, svojeglavo, bahato, bezobzirno, neuviđavno…

Postoji i druga vrsta vrsta znakova kraj naših puteva i ulica koja se po „dizajnu“ i estetici ne razlikuje od pomenutih i takođe ne olakšava snalaženje. Ali zato može da se čita – ako se ide peške ili sporije vozi, a sporo se vozi inače jer je i saobraćaj organizovan po istoj haotičnoj metodologiji – čitava novija istorija zemlje. Period nikad nedovršene tranzicije.

Kao što se na nekoliko hiljada divljiih deponije – a sve su divlje, i one pitome i privremene i prave – kopanjem po slojevima, po onom što je odbacivano može čitati potrošačka istorija zemlje, tako se na zaostalim nikad neuklonjenim znakovima nepostojećih firmi, STR-ova, preduzetnika, zanatlija u poređenju sa onim očito novijim može videti razdoblje od miniranih reformi Ante Markovića krajem osamdesetih, preko firmi i radnji iz doba hiperinflacije do fensi najava onih u zgradama novog „investicionog urbanizma“.

Koji je organ, koja inspekcija zadužena ili odgovorna da skloni onu zarđalu čeličnu tablu na još zarđalijim stubovima, npr.tamo pored novog naselja Stepa Stepanović koja „reklamira“ davno nestalu firmu možda i već upokojenog vlasnika… U zemlji u kojoj se „prave Toše“ i organi koji su za nešto po zakonu odgovorni, a ne sprovode. (Nije valjda Vučić „zadužen“ i za to, a dotle smo došli.!?)

Da će sa svim ovim i sličnim u društvu teško ići, može se videti i na „firmopisačkim“ primerima na onom što je novo i novootvoreno i podrazumeva da ima dozvole da TAKO izgleda.

I tu vrvi od haotične šarolikosti i neukusa. Ali, najbodoočnij su one sveteće reklama na apotekama, red crvene, red zelene. One toliko liče na semafore i zbunjuju vozače (pitao sam više njih) posebno kad su tamo gde inače ima semafora. I dobri znalci puta često od apoteke pomisle da je semafor.

A ona bela oznaka na ulicama gde uskim a iiiizzzduuuženim slovima piše ŠKOLA, a liči na „zebru“ (pola zebre), to je tipičan primer za namernu, smišljenu i oficijelu prevarnost.

Koliko puta smo videli ljude, naročito starije kako baš pažljivo tražeći prelaz stupe tu gde piše škola, a liči na zebru. Do pola. Polovično, upolovačeno, polutanski, nedovršeno. Na šta vas podseća?