Sestra mi nije bila baš dobra u geografiji, pa tada shvatih da moram preko Napulja, još 200 kilometara južnije, gotovo naspram Mesinskog moreuza. Bilo je opušteno vreme, para se imalo i izazov od desetak dana odmora u kući na obali mora bio je prevelik. Sa stanice Termini uputih se prvim, i to najsporijim lokalnim vozom, što naravno nije bila smetnja da posle malo više od tri sata vožnje stignem na svoje odredište, gde su me čekali sestra i njen verenik.

Posle toga „sve je bilo muzika“ i verovatno moj najbolji putni provod u životu, jer se nakon odmora u ovom višestrukom selo-gradu u pokrajini Bazilikata, put nastavio nazad, preko Napulja, Barija i čuvenog trajekta „Svetac“ do Bara i Beograda. Na kraju sam izračunao, sve sa trasom do Švice: oko 2.000 kilometara železnice, isto toliko autostrade i više od stotinu milja morske maršrute. Malo li je za mesec dana?

Nego, ne bih ovo ni pisao da me nije privuklo i urezalo mi se u sećanje to što sam konačno na „čizmi“ video obalu koja me je podsetila na krševiti deo Dalmacije. Posle jednobrazne i „neprimetne“ obale od San Rema do Napulja, ovaj deo Tirenskog priobalja je bio pravi praznik za oči, sa gustom vegetacijom, strmoglavim liticama, sa smaragdnim morskim sfumatom i plažama nasutim gotovo crnim vulkanskim peskom. Povrh svega, nad zalivom je stražario ogroman kip Hrista Spasitelja, koji raširenih ruku pokušava da dokaže da je dorastao svom brazilskom uzoru.

Poređenje sigurno nije pravo, nisam bio u Riju, ali je pogled sa vrha planine San Bjađo dostojan bogova. Oni koji su tu, pre više od 20 vekova podigli svetilište posvećeno Minervi, a kasnije i hram Svetog Bjađa, sigurno su sa strahopoštovanjem osmatrali pučinu i četinarima izbrazdane vrleti. Do Spasitelja se stiže neverovatno uskim i vijugavim serpentinama, ali je ipak tu glavni magnet ono što se pruža dalje – na sever prema Sorentu i južno ka Siciliji.

Maratea se zapravo sastoji od četiri mesta: Luke, Doline, Starog sela i Hladne Vode. Porto i Vale nisu ništa posebno, ali je Maratea „oriđinale“ nešto što se retko viđa čak i na Apeninima. Dovoljno je reći da je to manja kopija obližnje Matere, poznate i po tome što je Mel Gibson tamo snimio čuveni film Stradanje Isusovo. Selo-muzej, sa uskim krivudavim ulicama i živopisnim malim trgovima, brojnim lođama, kitnjastim portalim i zanatskim prodavnicama, podseća na jerusalimske četvrti, pa ne čudi želja i trud meštana da podignu kip sinu božjem, na litici iznad mora.

O crnim plažama i ostrvcima ne bih da pišem. To baš i nije za putopise, ali priznajem: Akvafreda je nešto što moram jednom da uporedim sa Santorinijem u Grčkoj. Valjda dotad neće biti nikakve erupcije.