Ovaj film će imati srećan kraj

Ne, ona zbog toga nije srećna jer iznad njenog lika stoji natpis “Traži se”. Kao nagrada pronalazačima nudi se miran san njenih sugrađana.

Prevarili ste se ako ste pomislili da vam prepričavam scenu nekog lošeg vesterna. Ovaj film je mnogo stvarniji. A i više je horor no vestern jer ono što Isidora Kovačević, novinarka iz Šapca, trenutno proživljava ravno je stravi i užasu.

Kao urednica portala “Podrinske” redovno izveštava o dešavanjima u Šapcu, gradu u kojem živi i radi. To je bio slučaj i tokom prvih blokada saobraćajnica i batinanja koje su demonstranti u ovom gradu tom prilikom doživeli. Nekome, pravićemo se da ne znamo kome, je to zasmetalo. Toliko da je rešio da pozove Šapčane na javni linč novinarke.

Pored nje, na “poternici” svoje meto našli su jedan advokat i jedan maloletnik. Isidora je na plakatu potpisana kao “medijski pokrovitelj batinaša”, Aleksandar Mijailović, inače advokat Dragana Milovanovića Crnog, okarakterisan je kao “konsiljere batinaša”, dok je maloletnik V.A. opisan kao kriminalac.

Negde u isto vreme, samo 200 kilometara severnije, novinarka Mina Delić trpela je pritiske druge vrste. Na njenu adresu stigla je prekršajna prijava uz zaprećenu novčanu kaznu od 100.000 do 150.000 dinara, a zbog, kako je navedeno u prijavi, organizacije neprijavljenog ekološkog protesta u Senti.

Dakle, Minu očekuje suđenje zbog optužbe da je organizatorka ovog skupa, iako je istom prisustvovala u ulozi novinarke, ali i zbog svojih uverenja. Kako je Mina objasnila medijima, njene aktivnosti na društvenim mrežama su već par godina praćene, a sve zato što se usprotivila seči šuma kod Sente.

Njen tekst na tu temu i pokretanje Facebook grupe za zaštitu prirode bili su dovoljno jaki razlozi da postane zanimljiva lokalnim čelnicima. Čekala se prava prilika kako bi joj se skrenula pažnja da to što radi nije baš “poželjno”. Prilika je dočekana nakon ekoloških protesta. Važno je još jednom napomenuti da Mina nije dobila prekršajnu prijavu zbog zaustavljanja saobraćaja, već zbog ozbiljnije optužbe.

Ovo su samo neki od pritisaka kojima su izložene novinarke i novinari u Srbiji. Pritisci na njih nisu novost, ali jeste novost jedna druga pojava.

Isidora je medijima otkrila da je od svojih sugrađana dobila ogromnu količinu podrške. Objasnila je da je najveći broj plakata pocepan upravo od strane tih istih sugrađana. Pričala je o besu koju su osetili i zbog kojeg su joj se javljali kako bi joj poručili da su uz nju.

Mina je takođe u svojim izjavama spominjala “buđenje” Sente. Te, kako ona kaže mirne Sente, ne zbog mirnog života, već zbog straha. Nešto se i tamo desilo. Kao što se nešto desilo i u mom rodnom Aleksincu pa je čak dve nedelje uzastopce saobraćaj i tamo blokiran. Čak i kada su tamo stigle prekršajne prijave za zaustavljanje saobraćaja, prijave podnete bez prethodnog legitimisanja, učesnici protesta nisu ćutali već su odlučili da ponovo izađu na ulici i u medije zahtevajući pravdu.

Ovo nije uobičajena pojava, posebno ne u malim sredinama. Zato u priči o ovim užasnim primerima pritisaka na svakog ko se drzne da kaže nešto protiv bilo čega što ima veze s vlašću, ipak vidim razloge za optimizam.

Ove dve mlade žene su jasno i glasno rekle da se ne boje i da će nastaviti da se bore. To su već uradile na skoro održanom protestu ispred Vlade Srbije na kojem su obe bile govornice. To su uradile i u svakom svom medijskom nastupu. I zato, ma koliko teško bilo čitati o poternicama i suludim prekršajnim prijavama, ipak u njima vidim isključivo poteze očajnika, a ne istinsku moć i strahovladu.

I nekako znam da nisam lažno optimistična. Prvi put, nakon mnogo godina imam taj osećaj. Osećaj zbog kojeg znam da će ovaj film ipak imati srećan kraj.