… mesecima razgovarao sa šefom Es-en-esa, tj. sa samim sobom, odlučio da, protivno većinskoj volji naprednjačkog rukovodstva i skoro aklamativnog protivljenja biračkog tela SNS, a pošto se odupro žestokim pritiscima 11, od ukupno 12, centara moći – mandat za sastav nove vlade ponudi nesuđenom šefu Blerovog „deliveri junit(s)a“ u Nemanjinoj i bivšoj direktorki (i Vrhovnikovom insajderu) u američkoj kompaniji za izgradnju vetroelektrana…

Eto, toliko, na nivou puke konstatacije. Prema svecu i tropac. Jer, da se ne patvorimo: zašto bi mene, kao i milione ostalih građana Srbije, bilo briga hoće li novi predsednik (da budem rodno korektan: nova predsednica) Vlade da bude Brnabićeva, Dačić, Pantela, DŽej ili neko od junačina ispod Vučićeve mantije, jer niti ja ni slični mi koji nismo birali Vrhovnika, niti oni koji su 2. aprila zaokružili „brže, jače, bolje, dublje, šire i tome slično“, ni za jednog od nominovanih kandidata za tzv. premijera nismo glasali.

Al’ da baš uživam u celom vašaru gledajući kako se, do pre neki dan, najglasnije dežurne patriote, najbučniji „najveći Srbi“, najosećajniji „rusofili na kvadrat“ i tome slične Vrhovnikove plaćene ulizice ubrzano presvlače u el-dži-bi-ti perje, noć i dan uče zapadne jezike i vežbaju strojevi korak po NATO-standardu – uživam!

Umesto imenovanja nove izvršne vlasti – jer, na koncu, biće onako kako Vrhovnik ključnog dana ustane, oli na levu oli na desnu nogu – zato mene ovih dana opseda magična reč: strpljenje! „Trpen – spasen“, kao bi to napisao veliki Sentandrejac Jakov Ignjatović. Te, strpite se, Beograđani, što ćete minimum 180 sledećih radnih dana, pešačiti na posao ili sa posla ili, zakrčeni, skapavati u autobusima i kolima, zbog toga što je neko blagoizvoleo (idu beogradski izbori, jelte) da, posle samo nekoliko godina, ponovo prekopava kilometar saobraćajnice između Slavije i Autokomande… Strpite se, penzioneri, što vam još nismo povećali penzije koje je trebalo da vratimo na početno stanje još pre tri godine… Strpite se, Nišlije, što još nema kliničko-bolničkog centra koji su vam obećali… Strpite se, građani, što sva tri koridora kasne ohoho uprkos obećanjima ministarke za sve i svašta… Strpite se, građani, zato što „boljeg života“ nema ni u tragovima iako smo odavno iščitali i Vebera, i Nedića, i Kembela, i Stojadinovića, i sve šeike od Dubaija do Abu Dabija i sve ostalo čime se Vrhovnik i njegovi preumljivači na vlasti oduševljavaju već šestu godinu… Strpite se što ste i ovaj put glasali za nešto sasvim suprotno od onoga što radi i sprovodi Vrhovnik i Vrhovnikovi…

Da se kladimo da će Vrhovnik kao novo obavezno štivo u zemlji Srbiji (pošto je već najavio da će 2017. biti godina postizavanja opštegrađanskog konsenzusa u vezi sa odustajanjem od Kosova i Metohije) nametnuti nešto iz stvaralačkog opusa priučene eksjugoslovenske komunističke elite. Za početak, možda, J.B. Tito i njegov izveštaj na Drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, u Jajcu, 29.11.1943: „Naša NOB može se podijeliti u četiri etape svog razvitka… Prva etapa – Uzroci onako brze kapitulacije Jugoslavije i porobljavanja naše zemlje od strane njemačkih, italijanskih, mađarskih i bugarskih osvajača danas su već sasvim jasni većini našeg naroda. Dvadesetogodišnje ugnjetavanje naroda Jugoslavije (kao što su Hrvati, Makedonci, Slovenci i drugi) od šake velikosrpskih hegemonista…“ I tome slično.